Uzbuna fašizma 1

Dok fašisti dobijaju nazive ulica, antifašisti dobijaju krivično gonjenje. Krenimo redom, jer povampireni događaji nakon Noći veštica svakodnevno sustizaše jedni druge.

Prvo je Prvog novembra momak kojeg su neofašisti izboli nožem u Nišu, kao melem na smrtonosne rane, zaradio i krivičnu prijavu zbog – „učešća u tuči“. Vaistinu je rastegljiva ta semantička gimnastika. Da li zaista „učestvujete u tuči“ i kada vas njih trojica tuku i ubadaju noževima jer, o jeresi, nosite majicu sa tekstom „Antifašista“?

Već sutradan, „nepoznati vandali“ u Čajetini kukavički su uništili spomenik jugoslovenskim partizanima. Hm, od toliko zazivanja fašizma povodom paljenja knjige Gorana Vesića, i pratećeg angažmana čitavog aparata špijunaže i sile, da li će biti otkriveni i ovi „vandali“ kojima smetaju partizanski heroji i oslobodioci? I kakvu to ideologiju, ako ne fašizam, može da štuje neko ko ruši spomenike antifašistima?

Ili to nikom ništa, jer sada su u modi jedino „heroji sa Košara“ i opozicioni jurišnici na Vesića? Najzad, već sledeći dan kasnije, u Kragujevcu u kojem su fašisti streljali oko 3.000 muškaraca i dečaka, ulicu je dobio – saradnik fašista, „Đeneral Draža Mihailović“. Baš tako, sa „đ“ i sa tepajućim nadimkom. Ta je sramota bolna, skaradna i nemoralna, koliko i neopevana.

S tim u vezi, u Drezdenu je nedavno i zvanično proglašena „Uzbuna zbog nacizma“ („Nazinotstand“), nalik na uzbunu zbog uragana, zemljotresa ili globalnog zagrevanja. Prema usvojenoj rezoluciji u skupštini im opštine, „Stavovi i akcije ekstremnih desničara dešavaju se sa sve većom učestalošću“, zbog čega je alarmantno neophodno da grad pomogne žrtvama nasilja i da zaštiti svoje manjine.

Naime, Drezden je danas najveće uporište neonacista, islamofoba i ekstremne desnice u Nemačkoj, a podrška za desne populiste iz „Alternative za Nemačku“ tamo je trenutno na vrtoglavih 27,5%. A da li su događaji iz Niša, Čajetine, Kragujevca i mnogih drugih gradova u Srbiji dovoljni za – uzbunu? Da li je to otvorena bestidna sezona lova na antifašiste, bilo žive ili one stradale? Uz prateći teror nad manjinama koje se „pogrešno prezivaju“ i ponašaju?

Jer, ovih dana, bilo je tu još koječega zlog i naopakog usput: od jurišnika Miše Vacića koji relaksiranim mozgom i vokabularom preti proterivanjem ljudi iz Bujanovca, do prebijanja čoveka u Beogradu zato što je nosio ljubičastu (dakle, „homoseksualnu“) torbu za psa. Ima li tu slučaja opasnosti, pa valja razbiti staklo i dohvatiti batinu ili mitraljez kao aparate za gašenje požara fašizma?

Mentalni sklop i revizionistička logika koja sve to omogućuje ona je koja decenijama trabunja o „dva antifašistička pokreta u Srbiji“ i time podlo briše razliku između fašizma i antifašizma. Šta je drugo krivična prijava protiv izbodenog mladića-antifašiste u Nišu ako ne poruka „eto, potukla se deca, LOL“?

Kao u onom tupavom vicu gde se danima tuku Nemci i partizani, a zatim dođe šatro mudri šumar pa rastera i jedne i druge. Još je besramnija popularna zlomisao da treba da se ratosiljamo „srpskih podela“ na „četnike i partizane“ i da se onda rasterećeno „okrenemo budućnosti“. Kakvoj budućnosti, moliću nelepo? Kakva je to budućnost u kojoj se namerno žmuri pred genocidom i zlom?

Dve grupe ljudi o kojima govorimo povodom društvenih sukoba, podela i incidenata u Nišu, Čajetini ili Kragujevcu nisu nikakvi komunisti protiv monarhista, levičari protiv desničara, izbrijani protiv bradatih, crveni protiv crnih, rokeri protiv narodnjaka. To su – fašisti i antifašisti.

A fašisti i antifašisti nisu, ne smeju, i nikada ne mogu da budu isto. Jedno su ljudi koji žele da sprovedu genocid, a drugo su ljudi koji žele da ih u tom genocidu spreče.

Prvi antifašistički pokreti u formi „Antifašističke akcije“ nastaju od levičarskih grupa u Nemačkoj 1932. godine. Dakle, dok je tiha većina smatrala naciste za samo još jednu političku partiju čiji lider fura smešne brčiće, a članovi neobično vole da salutiraju i marširaju unaokolo. Ta se kolektivna politička kratkovidost završila ubijanjem 6 miliona Jevreja i 11 miliona ljudi ukupno, a njihova glavna meta (uz Jevreje) bili su i komunisti, Romi, gejevi i lezbejke, osobe sa invaliditetom, seksualne radnice, i svi drugi i drugačiji uopšte.

Fašizam je pre svega jedan ultranacionalistički, ultrakonzervativni, teritorijalno ekspanzionistički, te rasistoidni, mizogini i represivni pokret i ideologija. Što su, budimo iskreni pred ogledalom, uzbudljive ideje i atraktivne idejice koje univerzalno budno čuče u mnogima od nas.

I samo čekaju da se raspojasaju ukoliko im to dozvolimo. Jer, sačuvajmo ovo i odbranimo ono, osvetimo se za ovo ili za ono, i šta tu oni nama nešto uopšte? I teraj to onda prokleto dođavola, u gasne komore ili preko Prokletija.

A za sve one koji se gadljivo mršte nad antifašističkim nasiljem, prisetimo se da fašizam nije ni bio poražen i delegitimizovan nekakvom kulturom dijaloga, dizanjem svesti i nenasilnom komunikacijom.

Već pešadijom, granatama, tenkovima, avionima, iskrcavanjem 150 hiljada vojnika sa zapada i ofanzivom od 2,3 miliona vojnika sa istoka. I atomskim bombama, komada dva, tim najsmrtonosnijim oružjem koje je čovečanstvo ikada napravilo. Ni fašisti ni neofašisti neće nestati sami od sebe, samo ako ih posprdno ignorišemo.

Oni nisu samo jedna komična potkultura ljudi sa mikropenisima i hronično nepražnjenim mošnicama. Oni i danas ubijaju ljude, širom sveta i ovde, poput trinaestogodišnjeg dečaka Dušana Jovanovića ili glumca Dragana Maksimovića u Beogradu. Doduše, većina njih više ne brije glavu na nulu i ne nose martinke sa belim pertlama, niti naročito drobe o rasi, Jevrejima i Romima (iako im se i to uredno omakne).

Oni danas nose sportske trenerke i/ili odela i kravate, dok umiveno laprdaju o migrantima, muslimanima i gejevima, o vaskolikom „zdravlju“ osobe i nacije, te o tradicionalnim, hrišćanskim i porodičnim vrednostima i identitetima. Šta god to značilo, a ne znači ništa.

Ili se ovde, naprosto, narajcano identifikuju sa – četnicima. Dakle, sa ekipom koja je od početka rata bila verni sluga i lojalni saradnik Musolinijeve Italije, te same kolevke fašizma. Sa banditima i zločincima koji su uredno naoružavani, štićeni, hranjeni i napijani od strane ključne fašističke vojne sile, pa i saveznice ustaške Nezavisne države Hrvatske.

Ulicu u Kragujevcu dobio je nečovek, izdajnik i kukavica koji je još u Divcima 1941. godine predlagao nemačkim okupatorima da njemu (ali potajno!) prepuste „pacifikaciju“ Srbije. Što je značilo ostvarenje političkog i vojnog cilja etničkog čišćenja i genocida u ime „Velike Srbije“, a što je i započeto 1943. godine, masovnim ubijanjem i klanjem „neželjenog stanovništva“ iz Sandžaka i Istočne Bosne, uz smrt oko 5.000 civila, uključujući tu i bebe u kolevkama.

Da li onda iznenađuje što su neočetnici iz devedesetih godina samo bili nastavili ovu zloglasnu tradiciju i koljačku estetiku? U pitanju je bio pokret koji je od 1943. godine integralni deo nemačkog ili nacističkog fronta u Evropi, boreći se na strani fašista čak i u legendarnim bitkama na Neretvi i Sutjesci.

I zato, ponekad jeste krajnje prosto: na čijoj bismo strani bili na Sutjesci? Sa partizanima ili sa četnicima, Italijanima i Nemcima?

Sa generalom Kočom ili đeneralom Dražom? Sa antifašistima ili fašistima? I sad, propagandno i kontrarevolucionarno omađijani nekakvim lažnim „gerilstvom“, antikomunizmom, „kraljem i otadžbinom“, „đeneralovim“ tužnim pogledom iza onih lenonki, kao i perverznim seksepilom zamisli o „Velikoj Srbiji“ – kada i kako smo to mejnstrimovano postali kolaboracionisti sa fašizmom?

I nakon slavne prošlosti naših hrabrih predaka, postali toliko bedne kukavice, izdajice, podlaci, poltroni, dezerteri, mlakonje i jajare? I rušitelji Dubrovnika i Sarajeva, ubice bolesnih na Ovčari i dečaka u Potočarima?

Ozbiljnost stanja stvari možda je ponajbolje i razumeo i opisao spomenuti filozof i nadrealista, genijalni komandant elitne Prve proleterske brigade, te briljantni šef jugoslovenske diplomatije, Koča Popović: „Tamo, u tadašnjim dramatičnim okolnostima u Francuskoj, postajem komunista, opredeljujem se za akciju u predvečerje Drugog svetskog rata, doživljavajući sve očiglednije nadiranje fašizma kao izazov na koji nema drugog odgovora: Moramo se tući!

Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem“. Isto kao i kada je, pedesetak godina kasnije, zlosutne 1991. godine, poručio: „Glavni centri moći sve više zavise od rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko“. A šta ćemo mi danas, tridesetak godina kasnije? Kada ponovo prebijaju i hapse studente-antifašiste?

Kada antifašistima ruše spomenike, a po uličnim tablama slave saradnike fašista? I posvud se targetiraju „antisrpski“ „izdajnici“ kao „autošovinisti“, pogromaše se borčanski albanski pekari, ili „samo“ bistre nesrpska prezimena univerzitetskih profesora, te premlaćuju stvarni ili prividni homoseksualci?

To, a ne drama oko izbora i njihovog bojkota, a posebno ne nekakvi Vesići i Bastaći, jeste onaj stvarni, strukturni i sistemski, društveni problem Srbije. Zvoni na uzbunu i zato „Moramo se tući“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari