Vakcina, hleba i igara na sreću?

Jer izgleda da je majski podsticaj na vakcinaciju od 3.000 dinara bio prva takva gotovinska inicijativa na čitavoj planeti Zemlji.

Ali nije bila i poslednja.

Početkom avgusta, američki predsednik Džo Bajden pozvao je svoje savezne države da novovakcinisanim ljudima podele po 100 dolara.

Zapadna Virdžinija mladima koji se vakcinišu već deli obveznice u toj vrednosti, slično i Merilend, dok grad Detroit plaća 50 dolara onima koji prevezu suseda do vakcinalnog punkta.

Opoziciona Laburistička partija Australije je svoju vladu pozvala da vakcinisanim građanima podeli po 300 australijskih dolara.

Protestantski štedljiva Švedska eksperimentiše sa oko 200 kruna (20 evra) za vakcinalno neodlučne Šveđane.

Ali nije sve u novcu – ima nešto i u pečenju i pivu.

U kafani Biblioteka kod Milutina u Kragujevcu, gostima su, uz potvrdu o vakcinaciji, za džabe služili vola sa ražnja i piće. Ko to kaže, ko to laže, da nema besplatnog ručka? Špricanim radnicima, novac su poklanjale i privatne firme iz Paraćina i Šapca, kao i Valjaonica bakra Sevojno.

I svaka im čast na tome.

Sećamo se gužvi i kolapsa po beogradskim tržnim centrima zbog vakcinalnog vaučera od (takođe!) 3.000 dinara.

Kao da je ta magična brojka ona tačna mera naše socioekonomske stvarnosti, odnosno da je „Vlast dobro premerila našeg čoveka“, kako je u Danasu odlično pisao kolega i drug kolumnista Aleksandar Milošević (Kome znači 30 evra). A da li je to i mera naših antivakserskih principa? Prema čuvenoj Marksovoj maksimi: „Ovo su moji principi; ako vam se ne dopadaju, imam i neke druge“. Onog Gruča, a ne Karla Marksa, da ne bude zabune.

Međutim, u pitanju je bio i (p)ostao i globalni poduhvat.

Kreativnih i bizarnih primera koronagovaranja je tušta i tma.

U Njujorku, vakcinisani dobijaju besplatne karte za posetu zoološkom vrtu, akvarijumu, pozorištima i slično.

U gradovima u Nemačkoj besplatne kobasice. U gradovima u Americi besplatne krofne.

U Velikoj Britaniji, pelcovani imaju popuste na dostavu hrane, ali i džaba posete noćnim klubovima ili fudbalskim stadionima (gde su punktovi za vakcinaciju) ukoliko tamo zavrnu rukav.

Novi Zeland organizuje i Festival vakcinacije sa sve muzikom, DJ-evima i medicinskim sestrama.

U Rumuniji, ljudi se mogu vakcinisati i u čuvenom zamku grofa Drakule, te zatim besplatno i zgodno posetiti muzejsku postavku o evropskom srednjem veku. Da, o onom zaraznom dobu pre otkrića vakcina i moderne nauke.

I tamo su vakcinisali više od 2.000 ljudi od maja meseca.

Najnovija ideja za podsticanje vakcinacije je i lutrija, tombola, odnosno igre na sreću.

Vakcinisani ulaze u famozni bubanj, i izvlači se srećni dobitnik.

U Kanadi i Ohaju, glavna nagrada je milion dolara.

U Letoniji, 100.000 evra.

Na Guamu, novi automobil ili 10.000 dolara nedeljno.

U Hong Kongu, glavna nagrada je stan, ali i neograničene večere na bazi švedskog stola u trajanju od godinu dana u restoranu Kongresnog centra.

A na Tajlandu, glavna nagrada svake nedelje je – krava. Broj vakcinisanih je skočio desetostruko.

Lutrija kao podsticaj vakcinaciji najavljena je i u Srbiji, jer voli i naš siromašni narod sav taj loto, srećke, tikete i kladionice.

Najzad, u jednom gradu u Indiji, vakcinisanima za badava dele zlatni pirsing za nos.

U Nju Džersiju dele džabe pivo. U Kini, dva kartona jaja, džak brašna ili pileća krilca. U Rusiji, kuglu sladoleda. Ali okej, svako se širi koliko može.

Postoje i razborite kritike tog nagovaranja na vaskoliko pelcovanje. Da li je u igri kupovina zdravlja, poput kupovine glasova?

Pa onda, 3.000 za vakcinisanog gospodina? Je li ovo takođe potkupljivanje građana, mito i korupcija?

Možda i jeste.

Međutim, nije li to oduvek bio način funkcionisanja našeg društva i države mu?

Stotinu mu antitela, šta fali da ovaj modus operandi najzad upotrebimo u interesu javnog zdravlja ili kao korist za sve?

Glasna manjina ekstremnih antivakcinaša toliko je duboko zakopala glavu u svoju zadnjicu da im više nikakva inicijativa (osim psihijatrijske) ne može pomoći.

Ali, većinu nevakcinisanih čine oni mladi ili mlađi ljudi, i svi koji se tako osećaju, a kojima je sve to tek jedno preveliko maltretiranje, poslovično smaranje i uopšte nedovoljno kul stvar da bi se uopšte cimali.

Šta uraditi onda?

Možemo da učinimo da vakcine opet postanu i kul i seksi, ali što je onaj teži put.

Ili, mnogo jednostavnije, možemo potplatiti i podmazati ljude novcem i klopom i krpicama i pivom.

Da li je to i pomalo infantilno?

Pa naravno da jeste.

Da bismo se manje plašili i cmizdrili usput, još kao deca smo od školskog zubara ili u dečjoj ambulanti, bili dobijali neku bombonu ili igračkicu na poklon, zar ne?

Upravo to dobijamo i danas u epidemiji, ali u formi džabe kobasice, ulaznice, krofne i pića.

I to kao već relativno zreli i odrasli ljudi, koje ovako i opet moramo da privolimo na zdravstvenu intervenciju bez plakanja i suza.

Dođavola, da li smo to onda kolektivno podetinjili kao ljudi i kao društva?

Da, jesmo.

Usput, kao da je na delu i vlažni san konzervativaca i čvrstorukaša.

Jer evo, svi vi mrski levičari i liberali, vidite šta se dešava kad ljudima date previše slobode umesto gole prinude, kontrole i represije?

Slobodni ljudi danas oklevaju, nećkaju se, kolebaju, femkaju i ženiraju (neka žene oproste na seksističkom vokabularu) oko vakcinacije, zato što su bili prečitali sadržaje na slobodnom internetu.

Da, ovo je svet u kojem trenutno živimo i umiremo.

I klasična ekonomija i bihevioralni naučnici tvrde da finansijske i druge nagrade mogu da doprinesu da ljudi promene svoje nezdravo ponašanje.

Prema pojedinim eksperimentima, goli keš će ponajbolje učiniti da ljudi npr. ostave pušenje, da češće odlaze u teretane i ostale fiskulture, kao i da jedu više voća i povrća.

Mora se podmazati novcem, a ne činjenicama i dizanjem svesti. I nedavna koronaška istraživanja kazuju da će se ljudi verovatnije vakcinisati ako im ponudimo novac u vrednosti od oko 25 do 100 dolara.

Američki ekonomista Robert Litan zato je predložio da građani dobiju vrtoglavih 1.000 dolara ukoliko se vakcinišu.

I to 200 dolara odmah ili unapred, a preostalih 800 dolara kada cela država dostigne kolektivni imunitet.

Zašto baš ovako, ili u dve rate? Zato što će tada sami građani primoravati svoje srodnike, komšije i kolege da se vakcinišu što pre, kako bi sami dobili izdašnu uplatu na svoj žiro-račun.

A zamislimo samo da vakcinisani u Republici Srbiji dobiju po 1.000 eura?

Kao i brzinu svetlosti sa kojom bismo tada postigli kolektivni imunitet u našoj državi, i rešili se kovida-19 još u martu ili aprilu mesecu? Kako beše onaj vic?

Jasno je da smo kurve, a sada pregovaramo o ceni.

Na kraju, pitanje koje samom sebi i svom društvu neprekidno postavlja ovaj sociolog i kolumnista glasi – Koji je nama vrag?

Pa u našoj Republici imamo i viška vakcina?

Kojima ističe rok trajanja, koje trule po magacinima, i koje čekaju da budu otpakovane i ušpricane u mišicu?

Šta onda nama tačno fali? Koji nam je kurac, da oprostite na mom srpskohrvatskom?

Pa vlasti i ovde i širom sveta uopšte moraju da nas podmazuju, ubeđuju, podstiču i nagovaraju na najobičniju vakcinaciju, kao da smo razmažena deca u vrtiću?

I to nekakvim kobasicama, krofnama, pivima, kartonima jaja, bioskopskim i pozorišnim ulaznicama, đuskanjima, tombolama, nagradama, vaučerima ili volovima sa ražnja?

Hlebom i igrama na sreću? Koji nam je đavo, pa moraju da nam mašu šargarepom ispred nosa, sve da bismo zaštitili svoje sopstvene živote i zdravlja?

I zato su države poput Francuske i Italije odlučile da pokušaju sa – štapom umesto šargarepe.

Sa prinudom ili batinom umesto nagovaranja i ubeđivanja. Samo erektivno tvrdo umesto metiljavo mekog.

Pa bez mnogo bulšita usvajaju zakone o obaveznoj vakcinaciji za mnoge kategorije stanovništva, te obaveznim vakcinalnim propusnicama za razne društvene aktivnosti.

I samo u prvoj nedelji po usvajanju ovog zakona u Francuskoj 12. jula, za vakcinu se bilo prijavilo 3,7 miliona ljudi.

Već 19. jula, vakcinisalo se rekordnih 900.000 građana.

Kakve kobasice, kakve krofne, kakvi Drakulini dvorci, kakve tombole, kakvi bakrači.

Umesto da mame i vabe na vakcinaciju po restoranima, klubovima i muzejima, pristup je sasvim obrnut. Nisi vakcinisan? Pa onda ne možeš da uđeš unutra na kroasan ili kulturu.

Izvrsnim rečima Emanuela Makrona: „Nemam više nameru da žrtvujem svoj život, svoje vreme, svoju slobodu i mladost svojih ćerki, kao ni njihovo pravo na pravilno učenje, zarad onih koji odbijaju da se vakcinišu. Ovaj put, vi ćete ostati kod kuće, a ne mi. Nećemo terati one ljude koji imaju građanski osećaj za vakcinaciju da pate i podnose sav teret. Ograničenja će opteretiti one druge, a koji iz razloga neshvatljivih u zemlji Luja Pastera, nauke i prosvetiteljstva, i dalje oklevaju da iskoriste jedino sredstvo protiv pandemije, vakcinu.“

Što kažu po internetima – pametnom dosta. A da to pokušamo i mi ovde? Sva ta džabe hrana, piće i igre na sreću mogu da budu simpatične. Međutim, programi masovnog nagovaranja, gurkanja, moljakanja, kumljenja, vrbovanja ili vabljenja ljudi da se vakcinišu zapravo su ona precizna mera našeg kolektivnog poraza kao razumnih životinja; našeg poraza kao Sapijensa, ljudskih bića, i kao čovečanstva.