Vakcinacija je civilizacija

Slučajno ili namerno, bio je u potpunosti u pravu.

Ali, kad je britanski istoričar umetnosti Kenet Klark opisivao Civilizaciju u istoimenom i kultnom BBC dokumentarcu (1969), na umu je imao katedralu Notr Dam u Parizu, a ne nekakvo pelcovanje i špricanje vakcinom.

„Još uvek ne umem da definišem civilizaciju u apstraktnim terminima, ali mislim da umem da je prepoznam kad je vidim. I upravo sada gledam u nju“, poručio je Klark sa obale Sene.

Ima i na Jutjubu.

Zatim je u trinaest epizoda nastavio da analizira evropske katedrale, manastire, palate i zamkove, kao i Đota, Botičelija, Mikelanđela, Direra, Rembranta, barok, rokoko, romantizam, impresionizam i umetničko ostalo.

Antropološki, civilizacija je – grad, odnosno stalna naseobina umesto lova i sakupljanja.

A sociološki, civilizacija je specifična društvena organizacija sa podelom rada koja omogućuje ovakve veličanstvene kulturne i umetničke poduhvate.

Međutim, ona prirodna činjenica je i da su ti isti gradovi sve do nedavno bili smrtonosne zamke za svoje stanovnike.

Bez modernog vodovoda i kanalizacije, reke i bunari predstavljaju idealno stanište za bakterije poput npr. Vibrio cholerae – nazvane po latinski civilizovanoj reči za gnev, žuč ili pak proliv.

Uzroke i mehanizme širenja kolere je tek u 19. veku otkrio britanski lekar Džon Snou, analizirajući statistiku i geografsku distribuciju oboljevanja.

Snouovo zavrtanje česmi sa fekalnom vodom u Londonu bio je događaj koji je utemeljio nauku epidemiologije.

Drugo je pitanje zašto kao paradigme civilizacije radije (volimo da) pamtimo Mikelanđela nego Džona Snoua.

Ili Sikstinsku kapelu, a ne i javnu česmu na Broud stritu u Sohou, čiju je smrtonosnu ručku 1855. odvažno uklonio Snou.

Jer, civilizacija su i univerziteti i naučne laboratorije, podjednako kao i slikarski ateljei.

Genijalni francuski istoričar Fernan Brodel (1959) zato je civilizaciju odredio na sledeći način: „Civilizacija je pre svega prostor, kulturna oblast, lokus. U njemu moramo zamisliti mnogo dobara ili kulturnih karakteristika, od oblika i materijala naših naseobina, preko veština spravljanja strela, do dijalekata, kulinarskih ukusa, strukture verovanja, načina vođenja ljubavi, sve do kompasa, papira i štamparske prese.“

Upravo zato, civilizaciju ne čine samo kolekcije iz nekoliko prvoklasnih umetničkih galerija po svetu, niti samo visoki rebrasti svodovi gotičkih katedrala.

Valja se malo spustiti na zemlju.

Civilizacija jeste i kanalizacija i ispravna voda za piće, baš kao i saponifikacija, antibiotici i vakcinacija.

S druge strane, civilizacija je danas i pomalo nezgodna, ako ne i zabranjena reč u dobu političke korektnosti.

Mahom je to zbog njene realne veze sa iskustvom i opravdavanjem evropskog rasizma, imperijalizma i kolonijalizma.

Naime, većina kolonijalnih carstava Evrope isticala je svoju šatro miroljubivu nameru da „dovede civilizaciju“ u zaostale zemlje.

U tome je bila prednjačila Francuska, i koja je neprekidno komunicirala svoju „misiju civilizovanja“ (mission civilisatrice).

Civilizacija je i izvorno francuska reč ili pojam, i to relativno novijeg datuma – prvi put je koristi francuski ekonomista Tirgo 1752. I sad, kakve sve to veze ima sa – vakcinacijom?

Pa, ogromne.

Veza između civilizacije i organizovane borbe protiv zaraznih bolesti mnogo je bliža i direktnija nego što to obično smatramo.

U pitanju nije samo zgodna metafora.

Naime, celokupna evropska „misija civilizovanja“ bila je ugrožena zbog nevidljivog delovanja jednog smrtonosnog neprijatelja – patogenih mikroorganizama po kolonijama.

Zarazne ili tzv. tropske bolesti učinile su ogromne teritorije podsaharske Afrike, Indije i Indokine praktično nenaseljivim za Evropljane.

Kolonijalni administratori umirali su u nezapamćenim brojevima.

I šta su Evropljani tada uradili?

Započeli su podjednako nezapamćeno ulaganje u nauke poput epidemiologije, bakteriologije, virusologije i slično, osnivajući institute i visoke škole za tzv. tropsku medicinu.

Drugim rečima, upravo je kolonijalni ili civilizujući poduhvat bio lansirao ona ključna istraživanja i naučna otkrića u borbi sa zaraznim bolestima.

A umesto zgodnog i sanitarno čistog rada po naučnim institutima u evropskim gradovima, odvažni naučnici sa mačetama u rukama, i u dubokim čizmama na nogama, zaista su bili krčili džungle i osnivali naučne laboratorije po onim najzabitijim i najopasnijim oblastima u evropskim kolonijama.

Bili su to stvarni – lekari bez granica, još u 19. veku.

Ono što je usledilo jeste niz neverovatnih naučnih otkrića u samo nekoliko decenija na prelazu vekova.

Nemački bakteriolog Robert Koh izolovao je bakteriju kolere u kolonijalnoj Aleksandriji 1884.

Francuz Aleksander Jersin identifikovao je mikrob koji izaziva bubonsku kugu nakon njenog izbijanja u Hongkongu 1894.

Indijski kolonijalni lekar Ronald Ros otkriva uzroke malarije kao parazita u probavnom traktu komarca 1897.

Trojica holandskih naučnika na ostrvu Java otkrivaju uzroke bolesti beriberi takođe 1897. Italijanski naučnik Aldo Kasteljani u Ugandi otkriva uzroke bolesti spavanja 1902.

Francuski biolog Žan Lagre u Dakaru izoluje virus žute groznice i 1934. pokreće kampanju masovne vakcinacije.

Najzad, francuske kolonijalne vlasti su 1897. zabranile nadrilekarsko delovanje tradicionalnih afričkih vračeva, travara i šamana, u pokušaju da ograniče opasni uticaj raspojasanog sujeverja u lečenju zaraznih bolesti.

Borba protiv zaraznih i tropskih bolesti bila je globalni (iako kolonijalni) poduhvat koji je zaista neodvojiv od procesa – civilizacije, odnosno civilizovanja.

Afrika i Azija su svojevremeno bile poput ogromnih laboratorija za testiranje vakcina, kao i celokupne zapadne medicine i moderne nauke.

I što, ironično, nalikuje na onaj podli narativ savremenih antivakcinaša.

Međutim, rezultati zapadne medicine u kolonijama bili su raspamećujuće fantastični i za lokalno stanovništvo.

Na primer, boginje su gotovo iskorenjene nakon uvođenja obavezne vakcinacije u Senegalu još 1904.

Slično je bilo i sa difterijom, žutom groznicom i malarijom.

Zahvaljujući vakcinama, antibioticima i čistoj vodi, i životni vek tzv. necivilizovanog stanovništva bio je dramatično produžen i pre kraja kolonijalne uprave.

Za nebrojene milione ljudi čiji su životi bili sačuvani zbog zapadne medicine, izbor između šamanske i travarske duhovnosti i onog čistog preživljavanja bio je krajnje jednostavan i lak.

Šta god mislili o njoj, „misija civilizovanja“ sa sobom jeste donela i vaskoliko zdravlje – za nas i za našu decu.

I onda, tifus i kolera bili su sprečeni javnozdravstvenim intevencijama u pogledu higijene, a tuberkuloza, difterija, boginje i tetanus sprečeni delovanjem vakcina.

Definitivni skok u životnom veku u čak 23 azijske nacije dogodio se između 1890. i 1950, a između 1920. i 1950. i u većini afričkih nacija, sve to zahvaljujući zapadnoj nauci, medicini i znanju.

S druge strane, indijski nacionalista i popularni mirotvorac Mahatma Gandi pisao je sledeće: „Danas postoje bolesti o kojima ljudi nisu ni sanjali, i čitave armije lekara su angažovane da otkriju lekove za njih. Budimo strpljivi, i ovakva civilizacija će uništiti samu sebe. Ovo je Satanska civilizacija i Mračno doba. Moramo je odbaciti“.

Srećom, pokazalo se sledeće.

Stanovništvo po evropskim kolonijama će radije prihvatiti zapadnu medicinu i lično zdravlje – u poređenju sa izmaštanom i paranaučnom duhovnošću.

A danas?

Dakle, kad je Branislav Tiodorović izjavio da je „vakcinacija stvar civilizacije“, na umu verovatno nije imao otkrića i detalje iz istorije evropskog kolonijalizma.

Međutim, civilizacija i „misija civilizovanja“ zaista jeste sadržana u tekućini u špricu vakcine – podjednako kao i u visokim lukovima ili vitražima gotičkih katedrala.

A na društvu i na kulturi je šta će tačno smatrati civilizovanim, a šta varvarskim ponašanjem.

Oko katedrala – ili oko Visokih Dečana, uostalom – nema dileme. Ali, zašto onda imamo dileme povodom vakcine?

Pre nego što su otkrivene vakcine, svet je bio neuporedivo opasnije, ružnije i nekulturnije mesto za život.

Upravo zahvaljujući imunizaciji i civilizaciji, mnoge bolesti se više ne vide, i praktično su nestale iz kolektivnog pamćenja.

Vakcinacija je ovako postala žrtva sopstvenog uspeha.

Međutim, da li to znači da valja da se vratimo u varvarstvo? Da gandijevski odbacimo armije lekara kao izraz kolonijalizma zapadne civilizacije?

U ime travara i šamana?

Jer, šta je civilizacija?

Samo praktični i ingeniozni odgovor ljudske životinje na svoje prirodno okruženje – na izazove ishrane, stanovanja, te odbrane i zaštite od neprijatelja i nevolje.

Na prirodne izazove opstanka, reprodukcije i blagostanja. A onaj najveći neprijatelj ljudske vrste bile su i ostale zarazne bolesti, odnosno mikroorganizmi.

Jedan od njih je i najnoviji SARS-CoV-2. Vakcinišimo se, i civilizujmo već jednom.