Vakcine i meso

Početkom 2001, jedan serviser računara iz Nemačke, Armin Majvs, postavio je sledeći oglas na internet: „Tražim zgodnog muškarca starosti od 21 do 30 godina, da bih ga ubio i pojeo.“

Javili su se mnogi, ali i odustali kada su čuli da je Majvs smrtno ozbiljan, odnosno da u pitanju nije samo perverzna seksualna fantazija.

Međutim, nije odustao izvesni Bernd Brands, 43-godišnji računarski inženjer.

Njih dvojica tada su snimili video u kojem Brands svedoči da ga niko nije primorao, da je dobrovoljno pristao, i da je saglasan da bude ubijen i pojeden.

Upozorenje: naredni pasus nije za čitaoce sa slabim, pa, stomakom.

Kako bi umanjio bolove, Brands je prvo popio dvadesetak pilula za spavanje.

Majvs mu je zatim nožem odsekao penis, pošto nije uspeo da ga odgrize (što je bio prvobitni dogovor), pa je ovo spolovilo propržio u tiganju sa vinom i belim lukom.

Sopstveni ud kušao je i Brands, da bi nekoliko sati kasnije u kadi iskrvario do smrti.

Majvs je onda obesio Brandsovo telo o mesarske kuke i isekao njegovo meso.

Stavio ga je u zamrzivač i postepeno jeo u narednih par meseci.

Uhapšen je dve godine kasnije, a prvobitno mu je suđeno za ubistvo iz nehata (pošto je imao Brandsov pristanak) i osuđen je na osam godina zatvora.

Presuda je tek kasnije preinačena na ubistvo i doživotnu robiju.

U zatvoru je postao vegetarijanac.

Ovu jezivu priču prenosi američki moralni psiholog Džonatan Hajt (Pravednički um, 2012), usput postavljajući i niz važnih etičkih pitanja.

U okvirima liberalno orijentisanog morala, ljudi imaju slobodu da žive (i umiru) kako god to požele, sve dok time ne ugrožavaju slobodu drugih, zar ne?

A Brands jeste slobodno odabrao da umre, iako na ekstremno odvratan način.

Šta je tu onda tačno nemoralno?

To što je sve ovo nama odvratno i gnusno?

A ko smo mi da sudimo?

Neka ljudi rade šta hoće, sve dok ih niko ne primorava?

Pa ipak, kako suvislo tvrdi Hajt, svako od nas instinktivno oseća da tu nešto – veoma ne valja.

Da ovo nije dobro, da je moralno pogrešno, da je odvratno i da se to naprosto ne radi.

Ali pitanje od milion dolara je – zašto?

Zašto nas je uopšte briga šta drugi ljudi rade sa svojim životima i telima?

Pa, briga nas je.

Jer osećamo muku u želucu.

U manje ekstremnim primerima, Hajt zapitkuje i sledeće – da li bismo za večeru pojeli meso našeg psa kojeg je usmrtio automobil?

Lepo ga skuvali i pojeli, sa rukolom i šampinjonima, jer zašto da se baci, posebno ako mnoge kulture na svetu već uveliko jedu pse?

Šta mislimo o tome što je Kit Ričards, zajedno sa kokainom, šmrkao pepeo svog mrtvog oca?

O slobodoumnim umetničkim delima u kojima se raspeće Isusovo umače u urin?

A fotografija Martina Lutera Kinga?

Zorana Đinđića?

Đorđa Balaševića?

Šta smatramo o tome da uzmemo srpsku zastavu koja nam više ne treba, iseckamo je na komade, i zatim kao krpu iskoristimo da obrišemo WC šolju?

Baš nikome se nije naudilo u svim ovim slučajevima.

Ali nam je sve to krajnje nelagodno, odvratno i nekako gadno, zar ne?

Poenta je sledeća: ljudski moral je mnogo kompleksniji od banalne slobode i pristanka, odnosno ljudskih prava i plitkih granica slobode koje ne ugrožavaju slobodu drugog.

Moral se ne tiče samo fizičke povrede i bola, prinude, slobode i pravde.

U moralnoj igri oduvek je bilo i nešto drugo.

A to su i prirodno evoluirana osećanja gađenja i zagađenosti, svetog i profanog, odnosno moralno čistog i prljavog, o čemu je pisala antropološkinja Meri Daglas (Čisto i opasno, 1966).

Jer, da li bismo (nakon hemijskog čišćenja) obukli majicu koju je nosio masovni ubica?

Pedofil?

Ili ovaj Kanibal iz Rotenburga?

Uselili se u kuću u kojoj je obavljao svoje gnusne radnje?

Ili bi nam ta majica i kuća bile zauvek moralno zagađene, kontaminirane, prljave, čak i ukoliko nema nijednog mikrobiološkog razloga za to?

A zašto je to tako?

Tokom ljudske evolucije, primarna emocija gađenja prvobitno jeste evoluirala kao odbrana od patogena ili mikroba, pa i njihovih prenosilaca.

Dakle, od hrane koja vonja, fekalija i sličnih telesnih izlučevina, leševa, crva, pojedinih insekata, glodara i opasnih gmizavaca, ali i od opasnih i nemoralnih – stranaca i migranata (koji su tokom naše prirodne istorije često donosili mikrobe).

Mozak je bitanga koja fizičko gađenje vešto transformiše i u jedno moralno gađenje prema određenim ljudima i ponašanjima, kao i u prateća osećanja svetog i nedodirljivog.

Upravo zato, svetske religije neobično mnogo pažnje posvećuju tabuima na ishranu, sahranjivanju, menstruaciji, seksualnosti, svetim predmetima, strancima i sličnom.

Veli Hajt, bez obzira na to da li su vernici ili jok, ljudi opet osećaju da su neki predmeti, delanja i ljudi plemeniti, čisti i sveti, a neki drugi prosti, prljavi i profani.

Zato pojedini predmeti (raspeće, državna zastava), mesta (Meka, Kosovo), osobe (sveci, heroji), pa i principi (sloboda, priroda, život, porodica) imaju beskonačnu ili svetu vrednost.

A njihovo skrnavljenje ili simboličko prljanje proizvodi snažne emocionalne reakcije gađenja.

A ono što su počinili Majvs i Brands, koliko god slobodno, sporazumno i dobrovoljno, bio je dogovor da Brandsovo telo tretiraju kao – komad mesa.

Uz dodatnu stravu i užas nekakve odurne seksualnosti.

I to je ono što je moralno nepodnošljivo.

Oskrnavili su nekoliko fundamentalnih moralnih principa svakog društva koje drži do sebe, kao što je verovanje u svetu vrednost ljudskog života, te verovanje da je ljudsko telo nešto više od hodajućeg komada mesišta, kostiju i masti.

U tom smislu, u prvoj poslanici Korinćanima (6: 19-20) stoji: „Ili ne znate da su telesa vaša crkva Svetog Duha koji živi u vama, kog imate od Boga, i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo. Proslavite Boga u telesima svojim i u dušama svojim“.

Dakle, ljudsko telo je i sveta crkva ili hram.

U njemu počivaju duh ili duša.

Za mnoge ljude, telo nije samo biohemijska mašina, kibernetička slučajnost nastala u ustajaloj vodi, niti zabavni park koji tada možemo koristiti kako nam se zabavno prohte.

Upravo zato, nas jeste neobično briga šta to ljudi rade sa svojim telima.

Najzad, ukoliko su prirodno zgađeni čitaoci i uznemirene čitateljke ove kolumne uopšte i dogurali dovde, u pitanju je krupna lekcija za naše javne politike – uključujući tu i politiku vakcinacije.

Moralna psihologija i sociologija tela kao svojevrsnog hrama, logika svetog i profanog, čistog i prljavog, ključna je za razumevanje mnogih aktuelnih društvenih sukoba (ili kulturnih ratova) u vezi sa biomedicinskim pitanjima i političkim kontroverzama.

Da li dozvoliti eutanaziju?

Abortus?

Gej brakove?

Trans osobe?

Surogat majčinstvo?

Usvajanje dece za gej parove?

Ali i predbračni seks (jer devičanstvo je takođe čisto) ili pak razvod braka, ako su i telo i porodica takođe svetinje?

Protivnici ovih liberalnih praksi zato nisu samo konzervativni, mizogini, homofobni, zatucani i konzervativni kleronacionalisti (iako to neretko jesu), već individue sa nešto drugačije kalibrisanim moralnim kompasima.

I zato se, uprkos razboritom narativu o slobodama i pravima, toliko ljudi još uvek protivi abortusu, gej brakovima i tome sličnom.

Za njih, surogat majka nije samo materica, i fetus nije samo hrpa ćelija već – život.

Jer ljudsko telo nije meso, već svetinja.

Dakle, među evoluiranim moralnim temeljima svake osobe postoji i jedan stub koji se tiče čistog i svetog, kao i prljavog i gadljivog.

I ovaj stub jeste mnogo dominantniji kod političkih i verskih konzervativaca.

Međutim, ista logika moralno čistog i prljavog postoji i kod krajnje liberalnih individua, kao npr. kod njuejdž zagovornika organske (nezagađene) hrane, kritičara genetski modifikovane (neprirodne) hrane, ili osoba koje plaćaju bogatstvo za nadrilekarsko čišćenje tela od nekakvih toksina.

Slično je i sa mnogim ekološkim aktivistima koji se protive zagađenju prirode smećem, đubretom i prljavim tehnologijama.

Neretko u pitanju nije samo fizičko, već i simboličko zagađenje u smislu prljanja one čiste i netaknute prirode.

I tu konačno pristižemo do – vakcina.

Moralna psihologija antivaksera najčešće počiva na etičkom uverenju da su vakcine nešto neprirodno, veštačko, nečisto i prljavo, preterano naučno, hladno i materijalističko.

Dok je ljudsko telo ono što je prirodno, sveto, nedodirljivo, nekako toplo i duhovno.

Kao i na osećanju da ljudsko telo jednostavno nije komad mesa u koji sada treba ubrizgati nekakvu farmaceutsku tekućinu.

I uprljati ga nekakvim stranim supstancama iz mrskog inostranstva.

Prisetimo se poslanice Korinćanima: ljudsko telo je crkva.

Ubadati ga iglama deluje kao tabu, što znači i oskrnaviti ovaj sveti i/ili prirodni hram.

Zato ne iznenađuje što su antivakseri mahom politički i verski konzervativci, ili pak produhovljeni njuejdžeri.

Vakcine se tumače kao odurni stranac u hramu našeg tela.

A teorije zavere samo su vešti dodatak na tu evoluiranu mentalnu arhitekturu.

Ukoliko zaista želimo efikasniju vakcinaciju, moramo razumeti ovu duboku moralnu psihologiju i drugačije moralne kompase naših konzervativnih sugrađana.

I tada umesto sukoba i vređanja, valja predstaviti korona virus kao nešto strano, prljavo i nečisto, a vakcine kao nešto domaće, čisto i prirodno.

Ako ne i kao – svetinju.