Vakcine i Švedski sto

Autor tog koncepta i prateće teorije je američki akademik Ričard Taler, profesor na Univerzitetu u Čikagu, i dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije 2017. O čemu se radi?

Pa, na osnovu decenija istraživanja ljudskog uma i ponašanja, Taler tvrdi da nenametljivim nagovaranjem, blagim podsticanjem ili gurkajućim usmeravanjem ponašanja, možemo da učinimo da ljudi donose mnogo bolje odluke u svom životu. Jer nas, ljude, u ovom ili onom pravcu, fakat gurkaju oduvek.

Zato je i zgodno da uvide o ljudskim mentalnim procesima najzad iskoristimo u onom ličnom, javnom i zdravstvenom interesu.

Najbolji primer za te nenametljive podsticaje je – švedski sto, odnosno slobodno odabirana hrana po hotelskim restoranima, te školskim, internatskim i studentskim menzama.

Mnoga istraživanja pokazala su sledeće: ukoliko u prvi red švedskog stola stavimo zdraviju hranu (voće i povrće), a podalje od ruke, tanjira i pogleda smestimo nezdraviju hranu (pomfrit i krofne), ljudi će u mnogo većem udelu – odabirati onu bližu i zdraviju hranu.

Ovom prostom promenom arhitekture (izbora) hrane na švedskom stolu, gotovo magično možemo da usmerimo ljudsko ponašanje prema zdravijim izborima.

Ceo taj fenomen Taler je nazvao sintagmom libertetski paternalizam. I dobio Nobelovu nagradu.

Primetimo da je ključna reč još uvek – sloboda izbora. Ljudi slobodno mogu da odaberu i pomfrit i krofnu, odnosno da posegnu i za prženim, masnim i gaziranim. Niko ih zaista ne primorava na to da odaberu zelenu salatu i mrski brokoli iz prvog prehrambenog reda našeg švedskog stola.

Pa opet, zbog urođenih ograničenja ljudske percepcije, više ljudi će u tanjire tada trpati povrće i voće. S tim u vezi, i ekipa iz menze koja organizuje hranu po stolu ima izbor – šta će staviti u prvi, a šta u treći red?

Da li će hranu ređati nasumično? Po azbučnom redu? Ili je odgovornije prema učenicima ili studentima da nezdravu hranu metnu podalje od njihovih gladnih očiju i želudaca? Uzgred, ista arhitektura izbora važi i za – trafike.

Koje dnevne novine i časopise ćemo staviti u prvi, a koje u poslednji red? Ali čak i za urednike istih tih novina – koje vesti i slike će staviti na naslovnu stranu? Poenta je da blagim podsticajima i nenametljivim promenama, zaista možemo da menjamo ljudsko ponašanje.

Ne radi se ni samo o tome šta nam jeste ili nije bliže očima, stomaku, srcu i preponama. Vratimo se u našu menzu, i slično je i sa prostom veličinom tanjira.

Ljudi su neobično skloni tome da napune (a zatim u svoj želudac isprazne), pa, ceo tanjir. Pa, ukoliko želimo da pojedu manje, naprosto ponudimo – manji tanjir.

Bez obzira na to što ljudi slobodno mogu da ustanu od svog stola, i da iznova došetaju do onog švedskog po još hrane. Zatim, ljudi su skloni i tome da unapred zadatu porciju smatraju prikladnom količinom jela.

Pa, podelimo onda hranu (a posebno nezdrave grickalice) u manje porcije ili u manje kesice, i ljudi će ređe otići po novu porciju ili pak kesicu čipsa. Uzgred, upravo je to i uradio famozni Gugl, a čiji zaposleni imaju tu pogodnost da po Silicijumskoj dolini švedskostolski džabe jedu po ceo dan dok programiraju algoritme našeg života.

Jer nas i Guglovi algoritmi takođe uveliko gurkaju i usmeravaju ka određenim sadržajima i izborima.

Naravno, ovakvo gurkanje fercera i u suprotnom ili nezdravom smeru, a čega su izdašno svesni magovi industrije brze hrane.

Ukoliko želimo da kupimo hamburger u Mekdonaldsu, prodavac nas uredno priupita da li bismo, i za relativno sitne pare, našem hamburgeru pridodali i pomfrit i gazirani sok, zar ne?

A na kojima je zarada za restoran mnogo veća. Ili da za male novce uzmemo veliku umesto srednje porcije. Ili da kafi za poneti pridodamo i slatko pecivo po upola nižoj ceni.

I, šta tada uradi naš nakaradni um? Ma, može, davaj! I veći obrok, i pomfrit i piće, i slatko, i sve i svašta, iako nam se ništa od toga prvobitno nije konzumiralo.

Princip je isti, i niko nas nije diktatorski primorao ni na šta. Naša sloboda izbora ostala je netaknuta, samo smo bili blago gurnuti ili podstaknuti – na one lošije izbore.

Takvih primera je beskonačno. Još od zmije koja je u Edenskom vrtu nagovarala Evu, i Eve koja je nagovarala Adama, a zapravo Velikog arhitekte ili boga-pokvarenjaka koji je stvari unapred postavio tako da zabludimo (Postanak 3: 1-6).

Ceo marketing kao praktična disciplina zasniva se na više ili manje blagom podsticanju na kupovinu. Pa na reklamu za Koka-kolu, pivo ili automobilske gume onda prosto zalepimo – seksi devojku u bikiniju.

Sezonski popusti, specijalne i ograničene ponude, kartice za članove, (ne)nametljivi prodavci usisivača, lonaca i šerpi, kao i set noževa koji dobijamo ako nazovemo u narednih pola sata – sve su to praktični primeri Talerove ekonomske teorije o podsticanju, i koja je osvojila Nobelovu nagradu.

Ali, poenta je da li ovakav marketing onda možemo da primenimo i na nešto dobro, korisno i zdravo?

Takvi su npr. oni pametni ili aktivni saobraćajni znakovi koji uživo mere i odmah prijavljuju brzinu kojom vozimo. I koji nas još nagrade osmehom ukoliko je naša brzina niža od dozvoljene, a zapravo nas podstiču da poštujemo ograničenja (mnogo ubedljivije od pasivnih limenih znakova).

Najzad, važan aspekt teorije o nenametljivom nagovaranju i arhitekturi izbora je i famozno – fabričko podešavanje ili difolt opcija.

Jer ljudi jesu i krajnje lenjive životinje, pa često ne menjaju unapred zadata podešavanja po svojim telefonima, kompjuterima i sličnim uređajima, ali i ugovorima sa mobilnim i kablovskim operaterima, pa i bankama, te životnim i zdravstvenim osiguranjima.

Možemo li onda da ponudimo zdraviju opciju kao naše – fabričko podešavanje?

Tada konačno pristižemo do pandemije kovida 19. Kao i do svojevrsnog (koro)nagovaranja na zdravije izbore, a u kontekstu švedskog stola vakcina koje svojim građanima zaista nudi ova Republika. Zahvaljujući raspojasanom antivakcinaštvu, ključna tema su razni podsticaji ili gurkanje u pravcu vakcinacije.

I, Vlada Srbije usvojila je Uredbu o podsticajnim merama za imunizaciju, uključujući tu i onu možda najbanalniju gurku, podmazivanje, podsticanje i nagovaranje – 3.000 dinara za vakcinisanog gospodina i gospođu.

Uz vaučer za kupovinu od tržnog centra i stranog investitora. I odjednom se građani – guraju u redu za vakcinu po tržnim centrima!

Koronagovaranje, podsticanje, ili gurkanje na vakcinu očigledno jeste postalo neophodno u postistinitom dobu u kojem živimo. Jer tu smo naučno nepismeno i društveno zapušteno gde jesmo.

Bez uticaja na ličnu slobodu izbora, ljude danas moramo i nagovarati i usmeravati ka zdravijem ponašanju. Pa i koristeći vešte tehnike Talerovog nadžinga, a koje marketinški stručnjaci (ne)svesno koriste već stolećima.

Finansijska injekcija od 3.000 dinara, sa ili bez vaučera za kupovinu u tržnom centru, možda i jeste nekako jeftina.

Otprilike kao i spomenuta slika devojke u bikiniju na reklami, ali koja opet učini da obratimo pažnju na bilbord na autoputu. Baš kao i onaj zdraviji izbor brokolija i zelene salate iz prvog reda na švedskom stolu vakcina po našim sajmovima i domovima zdravlja.

Ovakvo nenametljivo podsticanje i blago usmeravanje ponašanja nije ništa novo, niti nešto naročito podlo. Poput srpske e-Uprave danas, britanska Nacionalna zdravstvena služba je još poodavno uvela praksu pozivanja građana na zakazane i redovne zdravstvene preglede posredstvom SMS-a, razborito kapirajući da se građani tada mnogo češće odazivaju na iste.

Slično je i sa podsticajima i olakšicama za građane koji odlaze na mamografije i slične skrininge. Danas se spekuliše o pozorišnim, koncertnim i sportskim povlasticama za vakcinisane individue, i to sa dobrim nobelovskim razlogom. Stotinu mu tih švedskih nagrada ili švedskih stolova, specijalnu jedinicu za Talerov Nadžing osnovala je i vlada Dejvida Kamerona još 2010, a zatim i niz vlada širom sveta.

A mi? Hoćemo li odabrati prženi pomfrit i američku krofnu sa čokoladom – ili pak sveže voće, povrće i mediteransku ishranu?

Hoćemo li se špricati vakcinom ili ne, na švedskom stolu naših šatro slobodnih izbora? Na nama je da slobodno odlučimo o tome. Ali je i na našoj državi i njenim masovnim medijima, kako će te ponude tačno poslagati na naš srpski sto.

Na koliki tanjir, i u kolike porcije. Kakva su naša fabrička podešavanja? Šta je u prvom redu ili na tacni naše medijske ponude?

Da li su to vakcine ili teorije zavere? I samo zato: nagovarajte, usmeravajte, podstičite, podmazujte, gurkajte – pa i davajte tri crvene, i Vučiću i Vlado Srbije!

Iz budžeta ili od našeg novca, ako je to cena kolektivnog imuniteta i javnog zdravlja. Jer očigledno je da jeste.

Prvo moramo da razumemo kognitivna ograničenja ljudskog uma, i da u skladu sa tim kreiramo javne politike.

Da skapiramo fundamentalnu nezdravost onog uobičajenog društvenog i mentalnog ponašanja naše ljudske i političke životinje. A možda ćemo zatim i početi da se hranimo politički zdravije, ko zna?