Vakcine narodu!

I sad, jedna nakaradna politika šatro neutralnosti ove države kao da je bila omogućila masovnu vakcinaciju u istoj. I kao da se Dobrica Ćosić smeška iz svoje rake i prateće joj ilovače. Da li je to naša zaostalost i hronična isključenost iz globalnih tokova zaista bila ispala komparativna prednost u ovoj pandemijskoj gužvi? Bilateralni sporazumi i direktne kupnje od proizvođača vakcina mnogo su efikasnije strategije od lojalnog svrstavanja uz samo jedan geopolitički ili vakcinalni blok. I činjenica je da i BBC i CNN i slični svedoče o tom nadnaravnom uspehu ove zemlje, da ovim povodom intervjuišu predstavnike vlasti u Srbiji, kao i da ih zapitkuju za recept.

Biće da međunarodni odnosi značajno doprinose i nabavci i distribuciji vakcina. Ali, oni utiču i na personalne izbore kad je reč o vakcinaciji i ličnom zdravlju uopšte. U srpskom društvu postoje duboke i strukturne naklonosti prema čvrstorukaškoj ideologiji i neliberalnim vrednostima Rusije Vladimira Putina. Međutim, sudeći po dominantnom špricanju u Srbiji, Si Đin Ping je najednom postao naš najstariji brat. Tek na dalekoj drugoj i mnogo daljoj strani familije, nalazi se ona kultno troma i nažalost inertna EU.

Da li ćemo to na geografskom zapadu našeg zajedničkog evroazijskog kopna prigrliti burazera Sija sa onog dalekog istoka? Njegove pojaseve, puteve i pre svega – vakcine? Imamo li taj luksuz ili privilegiju da se naročito femkamo oko nacionalnosti vakcine koja nam penetrira u mišicu nadlaktice? I da li je famozna meka moć NR Kine nešto zaista novo i neobično? Mnogi prijatelji i studenti ovog vanrednog profesora, sociologa i kolumniste odavno su bili emigrirali u Kinu. Da predaju engleski jezik kineskoj deci u vrtiću i osnovnoj školi, ali i društvene nauke kineskim studentima na univerzitetu. Uzgred, u popularnu Rusiju nije emigrirao niko.

Jedno naučno, medicinsko ili biohemijsko pitanje vakcinacije jeste alhemičarski pretvoreno u ono političko. I sada se kolektivno kuvamo u toj čorbi i kazanu, kao u svojevrsnoj anketi na sajtu eUprave. Rusofilija i amerikanofobija ovde se decenijama neguju i zalivaju, pa i ne iznenađuju društvene podele i prateći klikovi tim povodom. Šta si zaokružila? Šta si izabrao? Sve to podseća na odličan film Tri karte za Holivud (1993), u kojem se jedno zabito selo u Srbiji oštro deli duž hladnoratovskih linija podele. I što ubrzo eskalira u nasilje koje pendrecima suzbija autokratska vlast. Ovaj fiktivni mikrokosmos one seljačke ili kafanske geopolitike i dalje predstavlja realnost našeg društva. Tri vakcine za Holivud!

Da li je onda i vakcinacija jedan politički čin? Sve je politički čin. Lično je političko, u pravu su bile i ostale feministkinje. Političke su i vakcine i mnoge druge naučne tvari, fenomeni i otkrića, poput i teorije evolucije ili globalnog zagrevanja, o čemu su već drobile ove Fusnote (Geopolitika vakcine, 29. avgusta 2020). U pravu su Slavoj Žižek i njegov Sublimni objekat ideologije (1989). Ne može se samo naukom, ključna je i ideologija. Ljudi se i naučnim povodom međusobno dele i grupišu, ukopavaju po ideološkim rovovima i svrstavaju po političkim barikadama. Stotinu mu Fajzera i Sputnjika, oni to čine i na osnovu ličnih medijskih konzumacija. Prema istraživanju NSPM iz nedeljnika Vreme (27. januara), čak 41,4 odsto gledalaca N1 i Nove S, neće i ne žele da se vakcinišu. Nasuprot samo 19,5 odsto antivakcinaša među gutačima privatnih prorežimskih televizija (Pink, Hepi, Prva, B92 i ostalo), odnosno tek 14,3 odsto građana koji, poslušno i državotvorno, najradije konzumiraju državne RTS i RTV. Međutim, ne radi se tu uopšte o samim medijskim sadržajima. Uostalom, antivakcinaštvo se najviše promoviše baš po tim privatnim i prorežimskim katodnim (i kanalizacionim) cevima. Ključna reč tada je (ne)poverenje u državu i vlast, i to se (ne)poverenje dramatično razlikuje među prorežimskim i antirežimskim TV publikama. A umemo li da razlučimo nepoverenje u vlast – i nepoverenje u vakcine?

Poput septičke jame, geopolitika se izlila i kad je reč o vakcinaciji na Balkanu. Pa su države poput Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i drugih (pre)dugo ostale bez vakcina. I, u neobičnoj demonstraciji moći i/ili solidarnosti, svejedno, u pomoć jeste priskočila Srbija. Po prvi put za trideset i kusur godina, Srbija nije zveckala oružjem – već vakcinama. Ali nema baš ništa loše i kvarno u tome, naprotiv. Jer, šta je alternativa? Vakcinalni nacionalizam, zlo i naopako? Valja to stalno ponavljati – koronavirus ne poznaje naše ljudske i tupave državne granice. Ruski književnik, ali i lekar, Anton Čehov davno je rekao da ne postoji nacionalna tablica množenja. Isto tako ne postoji ni nacionalna virusologija. Nauka i naučna metodologija je jedna i jedinstvena, univerzalna i kosmopolitska. I ona ne benda države, nacije i nekakve Berlinske zidove. Nauka ljudske borbe protiv virusa ista je i u Americi, Rusiji ili Kini. U Burkini Faso ili u Trinidadu i Tobagu. Ono što je zaista važno jeste da li je vakcina delotvorna i bezbedna. Ne sme da nas interesuje zastavica na njenom kartonskom pakovanju – već samo njen sadržaj u bočici ili ampuli.

Konačno, i ceo sistem sa prijavljivanjem i direktnim pozivanjem na vakcinaciju telefonom i SMS porukom u našoj Republici, zapravo je ispao krajnje pametno osmišljen. Ne u smislu pametne tehnologije, već pametnog odgovora na ograničenu pamet i lenjost ljudskog uma. Umesto otvorene prinude, u pitanju jeste tzv. gurkanje građana na ponašanje koje je u njihovom interesu, a koje opet ne ugrožava slobodu izbora. Naprosto, ljudi su skloni tome da se odazivaju ukoliko dobiju personalizovani poziv sa tačnim datumom i vremenom – čak i ako ih niko zaista ne primorava, pa i ako su lično sumnjičavi prema vakcinama. A da je u pitanju bio samo nekakav opšti poziv preko medija, ili da građani sami treba da se jave u Domove zdravlja, i to još u rasponu od nekoliko nedelja ili meseci – mnogi bi vakcinaciju glatko ostavljali za poslednji dan, ili za od ponedeljka, ili ne bi ni došli. Upravo o takvom benignom ili mekanom gurkanju (nudge) sjajno je pisao ekonomista Ričard Taler, i dobio je Nobelovu nagradu za svoja otkrića. Možda je neko u eUpravi čitao Talera, a možda je u pitanju bila srećna okolnost, ko zna?

Međutim, podatak koji onespokojava jeste da se za vakcinaciju ukupno prijavilo samo 1,2 miliona građana u Srbiji. A pošto je već vakcinisano oko 1,1 milion ljudi, da li to znači da je to – to? Biće da je u našem društvu neophodno i malčice više prinude od spomenutog gurkanja i nagovaranja? Zato što su podozrivost i protivljenje vakcinama i dalje sveprisutni i golemi, sve zahvaljujući lažnim vestima i dezinformacijama. A imamo li pravo na izbor kad ljudi masovno umiru, obolevaju i ostaju bez posla, a naša deca ostaju bez adekvatnog obrazovanja licem u lice? Bolest i vakcinacija su naučna pitanja, a ne pitanja slobode izbora. Da li imamo pravo na izbor – gravitacije? Ona radi, funkcioniše ili fercera, verovali mi u gravitaciju ili ne. I bila je i biće tu dugo nakon što ne bude ljudi, njihovih država, pa i cele naše planete. Isto je i sa vakcinacijom.

Najzad, zbog relativno impresivnog broja vakcinisanih na milion stanovnika naše Republike, vlast je bila požurila da se pohvali svojim uspehom na vakcinalnim top-listama. Što je razumljivo, zato što ovo društvo i država već decenijama nisu bili naročiti pobednici ni u čemu. Ako izuzmemo nekakvo loptanje, tj. prebacivanje loptice preko mrežice, ili ubacivanje spomenute u istu. A kao što ljudi žele da se osećaju dobro u svojoj koži, oni žele da se sjajno osećaju i u svom društvu. I zato nije na odmet reklamiranje ovih vakcinaških pobeda, ukoliko će to doprineti vakcinaciji što većeg broja ljudi. Pa ipak, i nimalo filmski, koronavirus jeste uzvratio udarac, i to sa osvetom.

Kad je Henri Kisindžer upitao kineskog premijera Džoua Enlaja da proceni značaj i uticaj Francuske revolucije iz davne 1789, Enlaj mu je navodno odgovorio – „Pa, prerano je da kažemo“. Isto je i sa ratom protiv koronavirusa danas. Prerano je da kažemo. Nauka i znanje će svakako pobediti na kraju. Ali ostaju pitanja sa koliko žrtava usput, da li je moglo efikasnije, i da li je moralo brže, jače, bolje? Koliko će ta pobeda biti Pirova ili ne? U pitanju jeste onaj Dug i krivudav put, rečima svetog Jovana, Pavla, Đorđa i Ringa. I zato – vakcine narodu! Da bismo taj put što pre skratili. Da bismo preživeli i najzad živeli kao nekad. Vakcinišimo se, molim vas.