Velika Engleska

Na jednoj strani bile su klasno i antikapitalistički orijentisane kritike, koje su ponekad pogađale metu poput ovdašnjih heroja streljaštva, a ponekad su bile dosadnjikave poput jahanja, badmingtona ili brzog hodanja (entuzijasti nek oproste). Na drugoj strani, međutim, bili su cinizmom prenapučeni komentari u vezi sa ceremonijama zatvaranja i otvaranja Igara, odnosno u vezi sa njihovom popkulturizacijom. I to najčešće bez uviđanja jedne malo šire ili globalnije slike svega toga, kao da je reč o provincijskom radiju na kojem se naručuju pesme, želje i pozdravi povodom ženidbe sina ili kupovine novog stojadina.

Jer, da, Ostrvljani su mogli odabrati bolju Lenonovu stvar od „Imagine“, iako beše i sjajna „I am the Walrus“, a i bilo je lepo čuti „zamisli da nema država (…) i religije takođe“. Jeste, za mnoge je Džordž Majkl dobio previše prostora, a Rolingstonsi premalo. I tako je, možda Spice Girls po kvalitetu ne mogu da pariraju jednoj Eni Lenoks na ukletom brodu ili na čemu već ali, dođavola, po izgledu mogu, a i to se računa. Okej, braću Galager ni Olimpijada nije pomirila, a ozbiljno ratoborni stari Grci tada su polagali oružje. Mada, i Lenon i Makartni su bili vešto podeljeni na otvaralačku i zatvaralačku ceremoniju, zar ne? Našlo se mesta i za Madness i za The Clash i za Sex Pistols (uprkos Rotenovoj tradicionalno pankičnoj nesaradljivosti), moćno oživeše još moćnijeg Merkjurija, slično važi i za The Who, Bouvi je odlučio da zapeva, a čak se i trotočkaš Trotera prošetao po stadionu. Moglo je bez Take That, a moglo je sa Pulp, ali koga briga? Jer, umesto ispraznih dilema o tome da li su trebali Franz Ferdinand umesto Kaiser Chiefs, suština je u sledećem.

Englezi su olimpijsku ceremoniju transformisali u ono što rade najbolje: napravili su rokenrol svirku. I to, u najvećem delu šoua, ogoljenu i sirovu svirku, u gitare-bas-bubanj formi stadionskog roka. I nakon svoje imperijalno-kolonizatorske istorije, ukazali su na ono iz svoje prošlosti i sadašnjosti, čime su uspešno zavladali svetom – kulturom. Tačnije, popularnom kulturom, kada je o savremenom svetu reč. Naime, koliko je država na defileu imalo zastave sa britanskom zastavom u gornjem levom uglu, a nad koliko njih danas vlada britanski monarh, koji je sporadično zevao nad svom tom gužvom? S druge strane, koliko ljudi se njihalo, vrištalo, zaljubljivalo i tugovalo uz nekakvo popkulturno tamburanje? Ili, mimo svirke, Velika Britanija je na ceremoniji posvećenoj samoj sebi predstavila i svoje veliko televizijsko stvaralaštvo, kojim se ušunjala u domove širom sveta puno efikasnije i kvalitetnije nego vojničkom čizmom samozvano Gordog Albiona. Džejms Bond je svakako prepoznatljiviji junak od Nelsona ili Velingtona.

Uostalom, da li je hvale vrednija bila prethodna ceremonija u Kini, koja je preplašila sirotog Erika Kartmena u onoj sjajnoj epizodi još sjajnije serije, a verovatno posramila sve sportiste koji medalje osvajaju na temelju nekakve sinhronizovanosti? Ta demonstracija marširajuće istovetnosti, homogenosti i nacionalnog jedinstva, kojoj su falili samo „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“ slogani i Leni Rifenštal da izrežira? Šira slika je u sledećem: umesto uskogrudog ponosa samo domaće razumljivim lokalizmima, London je ponudio jednu blistavu „naše, a svetsko“ formulu. Zato su gotovo svi u razvijenom svetu kojima je broj godina manji od broja cipela razumeli o čemu se tu radi – jer i sami na policama imaju Harija Potera ili album Stonsa, i svaki put se iznova nasmeju Montiju Pajtonu ili Crnom Guji. Svet je dobio blistavu demonstraciju činjenice da govori jednim jezikom, s tim što njegovo ime nije engleski – već jezik popularne kulture. Dakle, umesto nekakvih engleskih gusli i opanaka, svet je dobio kolaž onoga u čemu je sjedinjen i jedan. To je valjda taj neki olimpijski duh. I zato je Engleska bila i ostala velika.