Veliki rat i mala lekcija

Atentator je bio Gavrilo Princip, individua oko čijeg se herojskog i/ili terorističkog nasleđa lomataju ideološka koplja i političke praćke. Dok se u sveopštem nacionalističkom trabunjanju oko tog događaja i njegovih posledica uporno zapostavljaju ili zanemaruju neki mnogo zanimljiviji detalji ili fusnote. Koji su gotovo filmski farsični onoliko koliko i konsekventno tragični. Drugim rečima, način na koji su se Princip i Sarajevo i ovi prostori upisali u svetsku istoriju bio je sumanuto nasumičan i bizaran. I upravo zato što se mnogi detalji, kao i činjenice o tome, nekako „gube u prevodu“ iz niskih, političkih i sitnosopstveničkih interesa, valja podsetiti i ukratko ispričati ceo taj istorijski slučaj. Jer istoriju ne pišu pobednici, već istoričari. To jest, objektivni i nepristrasni naučnici. Sve ostalo nije istorija, već ideologija, politika ili mitologija.

Dake, ovako. Atentat je osmislila i organizovala srbijanska paradržavna organizacija „Crna ruka“. Koju su, uprkos zgodnom džejmsbondovskom nazivu (koji samo deluje poput nekakve epski kul grupacije moćnika i tajnih kontrolora univerzuma), činili umno ostareli konzervativni oficiri i bogomoljci kojima je penis erektivno reagovao na famozno ujedinjenje svih Srba u jednu državu. Odnosno, na Veliku Srbiju. Zatim je ta grupa instruirala grupu panslovenski orijentisanih omladinaca i idealističkih buntovnika iz Bosne da upucaju austrijskog plemića i tako destabilizuju region i austrijsku monarhiju jer zašto da ne. Očigledno, instrukcije su glasile „samo upucajte tog skota nekako“ zato što je po zlu krenulo ama baš sve što je po zlu krenuti moglo. Naime, atentatori opremljeni bombama, pištoljima i pilulama sa cijanidom su se strateški poslagali duž putanje po kojoj je trebao da prođe Franc Ferdinand. Prvog atentatora koji je video nadvojvodin automobil (Muhameda Mehmedbašića) je savladala trema i nije uradio ništa. Drugi atentator (Nedeljko Čabrinović) je savladao strah i bacio bombu, ali se ona odbila o automobil i eksplodirala pod točkovima narednog automobila desetak sekundi kasnije. Čabrinović je zatim progutao cijanidnu pilulu samoubistva radi, skočio u Miljacku, ali nije uspeo da ubije ni samog sebe – panduri ga živog i uneređenog sprovode u stanicu.

Šta je bilo zatim? Zbunjeni Franc Ferdinand je stigao u gradsku kuću i, vidno popizdevši, prekinuo pozdravni govor gradonačelnika rečima „Manite govor, dođem u Sarajevo u posetu i bacaju bombe na mene!“. Delegacija zatim odlučuje da ode u bolnicu u posetu ranjenima od gorenavedene, kasno eksplodiravše bombe. Zbog loše komunikacije između organizatora i vozača (antička dilema: da li kroz centar i gradsku gužvu ili okolo?), automobil se motao napred-nazad sarajevskim ulicama. I sasvim neočekivano, jer istorija ponekad ima smisla za ironiju, prošao tik pored kafane u kojoj je sedeo Gavrilo Princip, žvaćući sendvič ili nešto slično. Pošto mu je sudbina udelila prestolonaslednika na tanjiru, istrčao je napolje i isukao pištolj. Ostalo je biologija. Dakle, bio je to apsurdni spektakl nalik na crtani film ili skeč „Benija Hila“ u kojem smotani klinci po celom gradu jurnjaju za carom, ali sa mnogo manje komičnim odjecima i reagovanjima. Istovremeno, lekcija o Sarajevskom atentatu je u velikoj meri priča o odmetnutim, ali uticajnim vojno-crkvenim krugovima koji maštaju o Velikoj Srbiji, dok za svoje naume regrutuju prepaljene klince skromnih sposobnosti. Zvuči poznato?

A šta se dogodilo posle? Ukratko: Austrija je napala Srbiju, nakon čega je Rusija napala Austriju. U rat ulazi Nemačka, koja naravno da nije mogla propustiti novu makljažu na evropskom tlu. I napala je, baš čudno i posve neverovatno, Francusku. Engleska je zatim odlučila da pomogne Francuskoj, pa je iz nekog razloga napala Tursku. Amerikanci su sačekali da se gužva primiri i uleteli u ring kada je Nemačka već ležala na zemlji (što je scenario koji će ponoviti i par decenija kasnije). Na Balkanu su naprosto svi napadali sve u totalnoj klanici. Dakle, usledili su opšti haos, bolesti i krvoproliće. Različite države osudile su na desetine miliona svojih građana na umobolno višemesečno sedenje u rovovima, i zatim na sporadično i sumasišavše napredovanje po ničijoj zemlji, odnosno po kiši metaka, minskim poljima, bodljikavim žicama i otrovnim gasovima. Međutim, mnogo je zanimljivije ono što se dogodilo posle. Jer, budimo iskreni, Prvi svetski rat je danas najpoznatiji po tome što je svetu podario Drugi svetski rat.

Naime, nakon i zbog ishoda Prvog svetskog rata dolazi do svetske ekonomske krize i nacionalnih nezadovoljstava i frustracija poraženih. Nakon i zbog ove krize i ovih frustracija dolazi do uspona fašizma, Drugog svetskog rata, holokausta i Hirošime. Nakon i zbog ishoda Drugog svetskog rata dolazi do Hladnog rata, odnosno ratova u Koreji, Vijetnamu i posvud. Nakon i zbog Vijetnama dolazi do pojave hipika. Uzgred, neko bi na spisak ovog zla i naopakog pokrenutog Prvim svetskim ratom dodao i Oktobarsku revoluciju i Sovjetski Savez, ali ne i ovaj komunista, pardon, kolumnista. Dakle, pojednostavljeno rečeno, skoro sva zla 20. veka, od Velike depresije do hipika, pokrenuta su domino efektom onog kobnog dana na sarajevskim ulicama, 28. juna 1914. godine, pre tačno jednog stoleća. Dođavola, možda sada „Crna ruka“ i ne zvuči tako pompezno i prenaduvano. S tim u vezi, ceo slučaj rađa još jedno metafizičko pitanje, mnogo zanimljivije od dnevno-politikantskih razmirica na nivou Beograd-Sarajevo, a to je: šta bi bilo da je Gavrilo Princip nije video prestolonaslednika? Da se udubio u novine ili možda bio u toaletu dok je automobil sa Francom Ferdinandom prošao pored njegove kafane? Uprkos ovim neobično zabavnim metafizikama, mi se bavimo tričarijama.

I sad, kada se ovako, u jedan „Prvi svetski rat & ostalo za početnike“ školski čas poslažu istorijske činjenice i kurioziteti – šta je epilog ili šta je odgovor na pitanje koje je izgleda jedino bitno mnogima danas? Da li je Gavrilo Princip bio heroj ili terorista? Borac za slobodu ili fanatični divljak? Zloupotrebljeni klinac ili „naše dete“ koje se preigralo, možda? Dok je pravo pitanje zapravo: a koga briga? I zašto? Jer odgovor na ta pitanja se naprosto mora dati iz ideološke vizure, to jest, taj odgovor sa sobom mora nositi stav nesrećnog ispitanika prema Austrougarskoj monarhiji, prema Velikoj Srbiji, prema Bosni i Hercegovini i još prema gomili drugih beznačajnih pitanja u jednom širem, istorijskom i kosmičkom poretku stvari. Drugim rečima, pitanje je to koje je pogrešno. Jer Gavrilo Princip je bio sve to zajedno i još ponešto lično i idiosinkratično, za ljude koji su ga poznavali. Suština je tome da je istorija jedan mnogo kompleksniji džumbus da bi ga mogle razmrsiti banalne etikete koje se prilepljuju zbog sopstvenog pogleda na svet. Pitanja o liku i (ne)delu Gavrila Principa su ta koja se postavljaju na nacionalistički način, i zato predstavljaju grešku u mozgovnim koracima.

Prvi svetski rat je pre svega bio nacionalistički rat i/ili rat nacionalizama. Moramo li, stotinu godina kasnije, i pitanja o tom ratu da postavljamo (i na njih odgovaramo) hraneći svoje neurone istim tim đubretom? Uostalom, mnogo kvalitetnija pitanja i odgovore – a to su ona o životu, smrti i sudbinama miliona ljudi – dali su kreatori „Crne guje“ u poslednjoj, najtežoj i najsjajnijoj sezoni ove serije, lociranoj upravo u Prvi svetski rat (Blackadder Goes Forth, 1989). Jer, kada sebi dozvolimo priproste i banalne rasprave o Velikom ratu, vođenom iz tako malih i niskih pobuda, znači samo da ništa nismo naučili. A samim tim i da su i Principova žrtva i žrtva Franca Ferdinanda, i svih oko i zbog njih, bile nekako uzalud. I samo zato bi bilo bolje da je Princip završio onu kafu ili se duže zadržao u toaletu, umesto da je istrčao na ulicu. Broj žrtava i istumbanih sudbina bi bio manji, čak i kada je mnogo šta drugo nažalost ostalo isto.