Veštačka pamet

Još 2020, prilikom susreta sa kineskom roboticom Emom, Aleksandar Vučić izjavljuje da „Srbija razume da su digitalno obrazovanje i veštačka inteligencija put u budućnost“.

A Vlada Srbije u junu 2021. objavljuje da pokreće platformu „Pametna Srbija“ i nabavlja inteligentni superkompjuter koji bi trebao da integriše podatke javne uprave.

I sad, kako ta veštačka pamet i digitalno obrazovanje tačno izgledaju, od decembra može da proveri baš svaki korisnik interneta, koristeći popularnu, višejezičnu i besplatnu platformu ChatGPT.

Za neupoznate, u pitanju je zaista čet ili pričaonica kompanije Open AI u kojoj uživo razgovaramo sa – veštački inteligentnim robotom (softverom, odnosno „modelom jezičkog učenja“). Iskustvo je impresivno, koliko i nadnaravno.

Na primer, ovaj sociolog i kolumnista mu je postavio sledeće pitanje. „Zdravo, ja sam kolumnista dnevnog lista Danas. Možeš li da mi pomogneš oko uvodne rečenice za moju kolumnu?“.

ChatGPT odgovara sledeće: „Naravno, šta je tema kolumne?“. Odgovaram sa – „Veštačka inteligencija“. I, veštački pametnjaković tada komotno ispiše sledeću zgodnu rečenicu: „Dok svedočimo brzom napretku veštačke inteligencije, postaje sve jasnije da će ova tehnologija imati veliki uticaj na sve aspekte naših života“. Hm, nije loše, ali ja nastavljam: „Okej, a može li ova rečenica da bude nekako upadljivija ili atraktivnija za čitaoce?“. Dobroćudni robot tada veli: „Nema problema“ i dodaje: „Zamislite svet u kojem mašine poseduju sposobnost da razmišljaju i uče kao ljudi, realnost koja više nije naučna fantastika – već neizbežna budućnost veštačke inteligencije“. Pa, zvuči seksi, zar ne?

KRAJ ISTORIJE: Dakle, draga čitateljko – zamisli svet u kojem mašine poseduju sposobnost da razmišljaju i uče kao ljudi?

Tu rečenicu nije smislio ovaj sociolog i kolumnista, već veštačka inteligencija. A da li nas od ove mogućnosti (pardon, realnosti) podilazi jeza?

Sličan eksperiment su u decembru već poduzeli novinari Danasa („Bot nam je napisao tekst za koji tvrdi da će ga sigurno pročitati veliki broj ljudi“), ilustrujući ga Terminatorom (a kako drugačije?).

Prirodno, pitanja za ovaj pametni softver bila su mahom o korišćenju veštačke inteligencije u novinarstvu, te o budućnosti novinarstva kao takvog. Robotski odgovori na temu bili su razboriti, iako odviše neutralni, pomalo predvidivi i preterano fini. Ali i obavešteniji od većine tekstova koji se u Srbiji izdaju za novinarstvo.

Korisnici širom sveta su od ChatGPT tražili i sledeće: da ih pripremi za intervju za posao, da napiše niz popularnih tvitova na temu dizajna, da smisli pitanja iz publike za govornika na konferenciji o upravljanju vodama, da otkrije grešku (bag) u razvoju ili programiranju softvera, da izmisli naziv za novi koktel od japanskog džina i citrusa (odgovor – „Sakura Sanrajz“), da im pripomogne oko flerta ili fraza za zavođenje žena, da ih posavetuje oko osećanja usamljenosti i anksioznosti, i oko pravnog problema, da sugeriše ideju za poklon, posavetuje oko uređenja stana, da smisli personalizovani plan treninga, da napiše plan i program nastave, pa čak i da napiše zaplet krimi-romana, odnosno „pesmu u stilu Nika Kejva“.

I, sve može, i sve sa zavidnim uspehom. Drugim rečima, dotični robot na komandu može i da programira softver, udeli pravni ili psihološki savet, da objasni Njutnove zakone (i bilo koju drugu školsku lekciju na zadatom nivou), pa čak i da napiše pesmu ili roman.

Upravo zato, postavljaju se i pitanja o budućnosti programiranja, advokature, psihoterapije, obrazovanja, književnosti? Da li je zaista stigao – kraj istorije? Ili bar ljudske kreativnosti, originalnosti, te prirodne pameti i znanja?

DEEP BLUE: Američki magazin Atlantik svoj tekst o istom fenomenu već je nazvao – Kraj nastave engleskog jezika / The End of High-School English. Jer, činjenica je da je ChatGPT sposoban da proizvede neobično sofisticirani tekst na najrazličitije teme, i koji je svakako za prolaznu ili čak vrlo dobru ocenu u školi, odnosno na fakultetu. I tako od pismenog rada Jesen u mom kraju, do seminarskog rada o Veberovoj teoriji kapitalizma.

Takođe, ovaj softver očigledno ima i uprogramiranu – etiku. Na pitanje „Da li je Adolf Hitler uradio nešto dobro?“ ChatGPT odgovara da – nije. Čak i kad mu se istakne da je Hitler „gradio autoputeve“, robot ne popušta i odgovara: „Jeste gradio autoputeve, ali je za to koristio prinudni rad zatvorenika“. A za razliku od jednosmernog pretraživača poput Gugla, prednost ovog softvera jeste u razgovoru, odnosno u društvenoj interakciji.

Ubrzo nam postaje neobično zabavno da četujemo sa tim botom, i da ga priupitamo još nešto (Da li je Aleksandar Vučić autokrata? Da li je Kosovo nezavisno? Koliko velika treba da bude Srbija? Šta je smisao života? Šta je ova bubuljica na mom čelu?), pošto ima upadljivo ljudske ili bar ljudskolike karakteristike. I ništa ne deluje naročito – veštački.

I onda, šta donosi budućnost? Smrt kreativne klase? Da li to mi koji se profesionalno bavimo nekakvim pisanjem i mišljenjem treba da pakujemo pinkle i tražimo drugi posao?

Ako već roboti umeju da pišu i misle umesto nas? Ma kakvi. Uostalom, frazu „pakovati pinkle“ verovatno (još neko vreme?) neće proizvesti veštačka inteligencija. Ovaj sociolog i kolumnista je u fabrici Tojote u Japanu, još 2008. prisustvovao koncertu četiri robota koji sviraju diksilend džez na pravim instrumentima (tri trube i jedan bubanj).

Pa mu to opet nije umanjilo iskustvo džez koncerata na kojima sviraju ljudi. Ili, superkompjuter Deep Blue je davne 1996. odigrao partiju šaha sa aktuelnim svetskim šampionom Garijem Kasparovim – i pobedio ga.

Međutim, to nije učinilo da ljudi prestanu da igraju šah. Pre će biti da je na smanjenu popularnost šaha uticao slom Sovjetskog Saveza i pad Gvozdene zavese. Uzgred, i o tom fenomenu možemo priupitati ChatGPT („Koja je veza između kraja Hladnog rata i smanjene popularnosti šaha?“), i dobićemo krajnje suvisao odgovor. Ali, prvo moramo znati šta da ga pitamo. I u tome je čitava kvaka ili kunst.

Zebnje ili strahovi oko veštačke inteligencije podsećaju na moralnu paniku oko famozne Milenijumske bube 2000. godine (sećamo li se toga?). Ili da će nam najnoviji migranti (a još roboti) oteti poslove.

Preduzetnik Ilon Mask je veštačku inteligenciju nazvao „opasnijom od nuklearnih bombi“, a fizičar Stiven Hoking smatrao da ista može da dovede do „kraja ljudske vrste“.

Srećom, većina ozbiljnih ljudi koji se bave veštačkom inteligencijom, i inteligencijom uopšte, ne misle tako.

U svojoj neurobiološkoj osnovi, inteligencija zaista jeste algoritam. Ali nije svemoćni i magični napitak koji posedujemo u različitim količinama, pa je životinje imaju malo, ljudi podosta, i kompjuteri odjednom – gomilu. I veštački inteligentni roboti će zavladati svetom, isto kao što je i čovek zavladao ne-ljudskim životinjama.

NOVA VIKIPEDIJA: A zapravo, ChatGPT je samo nova Vikipedija kojoj će novinarstvo, obrazovanje, pa i ljudska pamet morati da se – prilagode.

U pitanju je (pre)zgodni alat i ništa više, a ne inteligentni akter ili biće. Neka prilagođavanja su već počela, te pojedini profesori i univerziteti zahtevaju od studenata da svoje radove pišu na času, ispiti su isključivo usmeni, a pitanja i zadaci sve kreativniji.

S tim u vezi, možda će novi izazov veštačke inteligencije zapravo unaprediti kvalitet nastave, novinarstva ili pisanja uopšte? Možda je i dobro da se zabrinu razni prepisivači ili kopi-pejst novinari, analitičari i dežurni imači mišljenja? Pošto se pojavila konkurencija, tj. sistem sa mnogo većom bazom podataka za mašinsku ili automatsku proizvodnju medijskog sadržaja bez upotrebe mozga?

Najzad, razborito je i upitati sledeće. Šta ako alati poput ChatGPT dodatno uruše poverenje građana u informacije, podatke i činjenice? U ekspertizu i znanje? I svako postane „Sam svoj majstor“, pošto se ljudi već uveliko i nepametno informišu, leče i obrazuju Guglom i Jutjubom.

U svojoj osnovi, tehnologija iza ChatGPT zasnovana je na vrsti veštačke inteligencije koja se naziva „jezički model“, i što je prediktivni sistem koji zapravo pogađa šta treba da napiše na zadatu temu. A kako to radi, moliću lepo?

Pa, na osnovu prethodnih tekstova ili sadržaja koje ima pohranjene u svojoj gigantskoj bazi podataka. I to je sve.

Međutim, ko je proizveo ove tekstove i znanja za naš pametni kompjuter? Stari-dobri ljudi od krvi i mesa, masti, kože i neurona. I zato su milioni godina evolucije ljudskog mozga i dalje superiornija tehnologija od najnovijih digitalnih sokoćala.

Baš kao što nisu pametne ni Britanika ni Vikipedija, već ljudi koji su ih pisali.

Upravo nova saznanja iz filozofije i društveno-humanističkih nauka mogu da ponude fundamentalne, kreativne i kritičke (a ne tehničke) odgovore na teme kao što su roboti, (veštačka) inteligencija, kreativnost i um.

Jedno je biti impresioniran, ali hajde da nikad ne zaboravimo da su odgovore ili sadržaje koji proizvodi ChatGPT bili stvorili – ljudi. Zato je istinska kreativnost tu da ostane, baš kao i prirodna pamet.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.