Vežbati je ljudski

A istu stvar su, verno ili ne, ponavljali i svi oni „kul“ likovi čije citate lajkujemo po Fejsbuku: Fridrih Niče, Teodor Ruzvelt, Oskar Vajld, Mahatma Gandi, verovatno i Ivo Andrić jer zašto da ne i zašto samo stranci. „Onaj koji nikad nije napravio grešku nikad nije probao nešto novo“ navodno je rekao Albert Ajnštajn, a „Svi ljudi prave greške, ali samo mudri ljudi uče na svojim greškama“ Vinston Čerčil. Suština je jednostavna: neuspesi nas čine boljim i uspešnijim. Osim što to veze sa mozgom nema.

Tačnije, sa majmunskim mozgom. Istraživači sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) su pre par godina zakačili svoje strujomerne drangulije na lobanju majmuna i osmislili jednostavno genijalni eksperiment. Ako se na kompjuterskom ekranu pojavi semafor, ispravno je da majmun pogleda udesno, a ako se pojavi ljudsko lice, da pogleda ulevo. Ako to uradi dobije nagradu, a ako ne uradi ili pogleda u suprotnu stranu, dobije šipak. I merili su tačno one oblasti u mozgu koji su u vezi sa učenjem. Rezultati? Svaki uspeh je u mozgu majmuna generisao dramatičnu aktivnost u trajanju od par sekundi (užasno puno u mozgovnom vremenu). Ovi neuronski signali ili poruke (u prevodu: „Odgovorio si tačno“, „Uradio si ispravnu stvar“) su zatim prenosili informacije ka sledećoj aktivnosti, čime su uticali na potonje neuronske reakcije. A šta se desilo u slučaju greške? Apsolutno ništa. Mozak je mirovao. Ćutao kao vaška u krasti. Dakle, osim što su ovi istraživači fotoaparatom škljocnuli proces učenja „u akciji“, oni su ukazali i na svu pristrasnost i budalastost naših motivacionih umotvorina o greškama i grešenju. Iako je eksperiment obavljen na majmunima, mozak čoveka i majmuna je zapravo identičan kada je o ovim fundamentalnim funkcijama reč. Drugim rečima, sasvim je izvesno da se isti proces odigrava i u ljudskoj lobanji. Ćelije mozga aktivno prate da li je naše ponašanje bilo uspešno ili ne, a eksplozivnom milinom reaguju samo na uspehe. Mozak uči na osnovu iskustva samo ako smo bili dobri u tome što radimo. Jednostavno, pozitivni fidbek je ključan. Ne učimo na greškama. A svako ko je rekao da učimo na greškama – pogrešio je.

A upravo se to dogodilo na izborima u nedelju. Ispocenzusne partije (URS, DSS i LDP), kao i partije sa očajnim izbornim rezultatom (DS i najnoviji DS) jednostavno nisu učile na svojim greškama. U tom grmu leži zec nadnaravne pobede Aleksandra Vučića, a ne u njegovoj harizmi ili rezultatima. Bivši DOS, sa svim svojim heterogenostima i Trojanskim konjima, zapravo nije ponudio ništa novo godinama, a posebno u svom najnovijem periodu tavorenja u opoziciji. Nije opravdanje nego objašnjenje: ključ je možda u ljudskom mozgu. Otuda ta nepodnošljiva lakoća pravljenja i diskretni šarm ponavljanja istih grešaka iznova i opet. Uzgred, u psihologiji je poznata i zvrčka koja se zove „Pogreška podrške odabiru“, a koja se aktivira kada napravimo neki odabir ili izbor, i odmah zatim tražimo opravdanja za njega. Svako ko je ikada kupio Mek umesto PC-ja, ili pak dizajnerske patike od 20 hiljada dinara, zna o čemu se tu radi. Uporno ćemo naglašavati prednosti dotičnog kompjutera ili obuće, zaboravljajući na njihove nedostatke. Čak i onda kada je naš izbor nedvosmisleno pogrešan i loš – užasno nam je teško da to skapiramo. Zato što će se naš prokleti mozak boriti kao lud da ne uvidimo grešku. I zato su se Dinkić sa Fijatom i regionima, Koštunica sa antievropejstvom koje prodaje kao neutralnost, Čeda sa, dođavola, čime već, nečim modernim i urbanim, Tadić sa vizijom, a Đilas sa vrtićima i Đinđićevom slikom – na izborima proveli kao prasad u Teheranu. Ne odupirući se blesavom karfiolu u svojim lobanjama koji ponekad, ali samo ponekad, radi protiv nas.

S druge strane, Aleksandar Vučić je neke lekcije savladao. Uostalom, on je deceniju i kusur proveo u opoziciji na čiji ga minuli rad uporno podsećaju razni Peščanici i Jutjub klipovi. I dalje ne ume sa medijima, pa to ti je, ali jeste stišao ton, nabacio cviker i promenio retoriku. Da li je to viđeno u eks-DOS-u? Da li je ikada iko tu iskreno rekao „zajebali smo stvar“ i „od sutra ćemo drugačije“ – a zatim to i pokazao? Distanciranje od sopstvenih grešaka i idiotluka za Vučića je bilo javno i gotovo emocionalno na momente, bez obzira na to da li je šmirao. I zatim je prikazao ili bar dobro izreklamirao izvesnu odvažnost i muda za kojima je vapila javnost umorna od Tadićevog metiljavog, sterilnog „i Egzit i Guča“ jajarenja. Naravno, u poziciji najnovije apsolutne moći, Vučića verovatno čeka identična sudbina. A protiv njega će raditi i njegov mozak uz nesebičnu podršku gomile satrapa koji će mu greške opravdavati ili tumačiti kao pobede, do našeg konačnog poraza. Ili će pred njima naprosto ćutati kao neuroni onog sirotog majmuna na MIT-ju.

Da li to znači da nam spasa nema jer su popravke nemoguće, a greške naša sudbina od koje ne možemo pobeći? Nipošto. Isto neuronaučno istraživanje može ponuditi i 200 g optimizma za poneti, ako nas to pali. Ne učimo na greškama, tako je, ali i te kako učimo ako nam nešto krene dobro. Prisetimo se, neuroni tada pucaju kao ilegalne petarde za slavu ili pravoslavni Božić. Naši profesori engleskog, klavira ili baleta su od početka bili u pravu: najvažnije je vežbati. Kad nam jednom krene ili bar zamiriše na dobro. Ako nešto radimo kako treba, i zatim ponavljamo to iznova i iznova, postajaćemo bolji. Greške – kao i istorija – su loši učitelji ili pedagozi. Uči se tako što ćemo pokuša(va)ti ponovo i drugačije, dok ne upali. Brojimo uspehe, a ne neuspehe jer nam je tako lakše sa samima sobom, u svojoj koži i među ušima. Čovek je vežbajuće biće i, paradoksalno ili rupa-na-saksijski, postaje najbolji onda kada je dobar u tome što radi. Ponavljanje je majka, vaistinu. A uspešno ponavljanje bogotac.

Konačno, sve ovo može biti zgodna metafora za (srbijansku) demokratiju u celini. I ona je jedan veliki trening i procena uspeha i neuspeha, nakon koje (p)ostajemo pametniji. Čemu masovna komparacija izbornih rezultata sa prirodnim elementarnim nepogodama ili sa metafizičkim i sumanutijim apokaliptičnim delovima iz Biblije? Možda nas sve to natera da namerno preispitamo sopstvene greške, iako nam mozak u tome nije saveznik. Zato nema potrebe previše jadikovati zbog ogromne podrške jednima (jednom), a mizerne podrške većini ostalih. Naravno, odsustvo snažnije kontrole vlasti jeste nešto što mora da upozorava. I naše vreme na Zemlji je prekratko da bismo se bavili neurosociološkim eksperimentima iz daljine ili fotelje. Međutim, i demokratija, kilava kakvom su je antički Grci osmislili, takođe nagrađuje uspeh. Treniranjem te demokratije, smenjivošću i odgovornošću, mozgovi naših političara (ali i naši sopstveni) možda nešto i ukapiraju. Dođavola, i majmuni to umeju.