Virus rasizma

Dok se belim svetom istovremeno, i mnogo brže, širi virus – rasizma. Tačnije, antikineske ksenofobije. Po kafeima u Italiji, Francuskoj i Južnoj Koreji pojavljuju se natpisi „Zabranjen ulaz Kinezima“.

Brojni roditelji ne šalju decu u školu zato što u odeljenju imaju kosooke drugare i drugarice. Diskriminišu se i studenti u Americi i Velikoj Britaniji.

Zabranu ulaska u zemlju Kinezima uvode Japan, Singapur, Mongolija, Sjedinjene Države, Australija i drugi. Izbegavanja i podozrivosti prema Azijatima po javnom prevozu, na ulici, u restoranima ili prodavnicama su učestali. Ovaj sociolog i kolumnista je u Novom Sadu i lično prisustvovao, pa, gotovo nervnom slomu trafikantkinje od koje je mušterija azijskog porekla par trenutaka ranije bila kupila flašicu vode („Jaoj, izvinite, komšija, jako sam se potresla! Šta on ima da se naginje toliko i da mi se unosi u lice!?

Treba da dobijem virus!?“). A ukoliko čoveka zbog njegovih ili njenih crta lica smatramo za (pre)nosioca bolesti, to je jednostavno rasizam.

Univerzitet Berkli je zato na svom Instagramu naveo sledeće „uobičajene reakcije“ na korona virus: anksioznost, zabrinutost, paniku, povlačenje iz društva, poteškoće sa spavanjem, gnev i – ksenofobiju prema Kinezima. Zbog negativne reakcije javnosti, ubrzo su povukli svoju objavu, iako u pitanju jeste naučna činjenica.

Naime i nažalost, ksenofobija kao nuspojava pandemije sasvim je – prirodna i normalna. Nešto poput kašlja i slinavog nosa. Poslušajmo bukvalno bilo koga ko laprda o opasnostima od stranaca, manjina, migranata ili homoseksualaca i prebrojmo sekunde dok se ove populacije ne uporede sa „bolešću“ ili „samo“ optuže da sa sobom te „bolesti“ donose. „Migranti iz Meksika u Ameriku donose užasne zaraze“ poručio je Donald Tramp, a „Moramo iskoreniti bakterijsku imigraciju“ Marin le Pen.

„Homoseksualnost je bolest koju treba lečiti“ tvrdio je Miroslav Gavrilović, poznatiji kao patrijarh Irinej, a Risto (Amfilohije) Radović je o gej paradi govorio kao o „smradu koji je otrovao i zagadio Beograd“. Pseudomedicinske metafore i epidemiološke alegorije u politici i društvu uobičajene su poput najava rata u „Informeru“.

I nije to ništa novo. Kada je sifilis počeo da se širi Evropom krajem 15. veka, odmah je prozvan bolešću onog – „Drugog“. Bila je to „francuska zaraza“ za Engleze, a „morbus Germanicus“ za Francuze. „Napuljsko oboljenje“ za Firentince, a „kineska bolest“ za Japance. Umemo li danas bolje od toga? Biće da jok.

Neki od nasumično izabranih i posve realnih novinskih naslova o migrantima u Srbiji glase: „Situacija se otela kontroli! Hepatitis, tuberkuloza i polne bolesti među migrantima (VIDEO)“, „Migranti oboleli od mnogih bolesti, najviše od šuge“, „Ove opasne bolesti migranti svakodnevno donose u Srbiju, lekari se spremaju za najgore!“, „Migranti počinju epidemiju! Doneli opaku bolest, beže iz bolnica MEĐU LJUDE“. Jer, migranti očigledno i valjda – nisu ljudi. U čemu je kvaka?

Kako tako lako otklizimo u ksenofobiju i rasizam, brkajući mikrobe i zvučno jednačeći bolesti, zaraze i epidemije sa ljudima koje smatramo drugima i drugačijima?

Deo odgovora možda se krije u fantastičnoj studiji „Teorija parazitskog stresa o vrednostima i društvenosti“ evolucionih biologa Rendija Tornhila i Korija Finčera (2014). Prema ovim autorima, ksenofobija i vodi poreklo od straha u vezi sa parazitskim infekcijama. Rizik od zaraznih bolesti odigrao je ogromnu ulogu u evoluiranoj psihologiji i sociologiji ljudskih bića.

U raznim istraživanjima, naučnici su otkrili i da one populacije sa većim rizikom od zaraznih bolesti mnogo učestalije tvrde kako radije ne bi živele u blizini osoba druge rase ili drugog maternjeg jezika.

U pitanju je nakaradna posledica sledećeg osnovnog biološkog principa: ljudi koji izgledaju kao i ja, verovatno imaju i sličan imuni sistem kao i ja. A oni koji ne izgledaju kao ja, možda će izložiti mene i moju porodicu bolestima za koje moj imuni sistem nije spreman.

Takva društva usput imaju i mnogo autoritarnije oblike vlasti.

Osim čoveka, i mnoge druge životinje instinktivno regulišu rizike od zaraznih bolesti, odnosno patogena poput virusa, bakterija, parazita ili gljivica. Šimpanze uredno izoluju bolesne jedinke iz zajednice, a gorile obavljaju nuždu tako da se dotična skotrlja niz padinu i podalje od njih samih.

Goveda i drugi preživari kreću se po ispaši tako da izbegavaju larve parazitskih crva koje se legu u njihovoj balegi.

LJudska životinja takođe ekstremno tabuiše svoje fekalije, izdvaja i isključuje svoje zarazne i bolesne jedinke po bolnicama i karantinima, a dopušta i „bolovanje“ kao plaćeno odsustvo sa posla. Svaki put kada omirišemo sveža jaja ili živo meso, te svoj pazuh ili nošene čarape, kada estetski procenjujemo tuđu kosu ili zube, ili pak otvorimo vrata nekog odurnog toaleta na benzinskoj pumpi i zatim odlučimo da ipak možemo „izdržati“ još par kilometara do sledećeg – mi zapravo instinktivno regulišemo rizik od zaraze.

A sve je to samo svesni vrh nesvesnog brega. Ovakav higijensko-sanitarni izbor determiniše i naša čitava društva. Kako naša kultura posmatra strance? Kako odabiramo seksualne partnere? Pod kakvom vlašću živimo? Kakve su naše društvene vrednosti? Sve je to možda (i) u vezi sa patogenima kojih se duboko u sebi i nesvesno pribojavamo. I koje zatim brkamo sa ljudima koji navodno ne liče na nas same.

Drugim rečima, svi smo mi pomalo ili pak podosta rasisti. U prirodnim i društvenim okruženjima u kojima je čovek evoluirao stotinama hiljada godina, ksenofobija je verovatno bila posve adaptivna, preventivno korisna ili čak lekovita umna drangulija. Tokom naše evolucione prošlosti, susret sa pripadnicima drugog plemena značio je i rizik od susreta sa bolestima na koje naš imuni sistem nije odbrambeno spreman.

Mi, preživeli ili opstali potomci ovih plemena, prirodno selektivno smo zadržali ponašanje jednog instinktivnog opreza i obazrivosti prema mrskim Drugima, đavo ih odneo. U svojim lobanjama još uvek nosimo taj mozak iz Kamenog doba, pa onda i njegove sklonosti ka rasizmu.

Otprilike poput nekog zatucanog i zadrtog srodnika koji nam je došao u goste i među naše ganglije, i nikako da ode kući ili u istoriju.

Otuda i po izlasku iz savane ili džungle stvaramo društva koja su podjednako ksenofobna ili u kojima i danas izdašno reklamiramo pripadnost svom plemenu.

Na primer, nacionalnim zastavama po stadionima ili retrovizorima automobila, a posebno taksija (gde je rizični susret sa nepoznatim ljudskim jedinkama pravilo). Na ovaj način, jedni drugima pre svega signaliziramo da smo mi ti koji smo „naši“, dakle „zdravi“ i „čisti“.

Paralelno sa takvim ličnim mišljenjima i ponašanjima, gravitiramo i ka političkim vođama i diktaturama koje nas uveravaju da će nas baš oni zaštititi od jednog „zagađenog“ i „bolesnog“ spoljnog sveta, te stranaca i unutrašnjih neprijatelja. Uz zagovaranje strogog seksualnog morala, kako bismo šatro sprečili širenje polno prenosivih bolesti i sačuvali „zdravo tkivo“ ili „genetiku“ nacije. Da li je onda zaista slučajno što se uspon fašizma dogodio nakon što je „španski grip“ opustošio Evropu?

Adolf Hitler je od starta upoređivao Jevreje sa „bolešću“: „Nemojte smatrati da je moguće boriti se sa zarazom, bez da ubijete njenog nosioca, bez toga da uništite bacile“, pisao je. Ali, genocidni pogromi Jevreja su tokom čitave istorije Evrope bili organizovani odmah nakon i zbog – epidemija kuge. Daleki i mračni srednji vek, kažemo? Nedavna epidemija Zika virusa (2015-2016) takođe je prouzrokovala strašne izlive globalne ksenofobije prema Latinoamerikancima, a strah od Ebola virusa (2014-2016) prema Afrikancima.

Kako tekući slučajevi korona virusa pokazuju, duboko ukorenjeni strahovi od mikroba i smrti još uvek dominiraju našom kulturom i politikom. I dalje razmatramo sociopolitičku stvarnost u kategorijama „čistog“ i „zdravog“, nasuprot „opasnom“, „bolesnom“, „prljavom“ i „gadnom“.

Obazrivost i strah oko bolesti, zaraze i smrti jesu fundamentalne činjenice ljudske psihologije, sociologije i politikologije. Sa opakim posledicama poput ksenofobije, rasizma, pa i otvorenog fašizma. A najefikasniji protivotrovi za ove viruse uma jesu – nauka i demokratija.

U stvari, uspon demokratije i ljudskih prava može se u mnogome i pripisati naučnoj medicini koja je u 20. veku bila porazila mnoge zarazne bolesti, patogene i mikroorganizme. Antibiotici i vakcine su kao odistinsku nuspojavu imali i smanjivanje straha i podozrivosti od „drugih“ ljudskih organizama. Jer, zahvaljujući medicini i suvislim politikama javnog zdravlja, oni drugi i drugačiji odjednom nisu bili toliko strašni, nečisti i opasni.

Naravno, pred svima nama je još uvek dug put u borbi sa virusom rasizma. Zato i ne treba da iznenađuje da sektaški gorljivi antivakcinaši najčešće imaju desničarske i ksenofobne političke stavove.

Ili da, kada turimo političkog konzervativca i liberala pod skener mozga, neuroni konzervativaca mnogo snažnije reaguju i okidaju na fotografije koje su odvratne i gadljive (dakle, na one koje potencijalno izazivaju zarazne bolesti). Zbog prirodnog izazova rasizma, na temu zaraznih bolesti u medijima u Srbiji i svetu, treba nam mnogo više činjenica i znanja, umesto proizvodnje straha u korist klikova, šerova i lajkova.

A možda i više tog prokletog javnog zdravlja: vakcinacije, sanitarija, vodovoda i kanalizacije. Dakle, više pranja zuba, kose, zadnjice i ruku. I pogleda u ogledalo. Ne samo zbog rizika od mikroba, već i zbog virusa rasizma.