Voda u ušima

Danas su se te stvari konačno sjedinile u jednu, i ta je vest postala realnost. Neka svemir čuje nemir, naučnici su zaista otkrili vodu na Marsu. Oni su već godinama znali da Crvena planeta negde u sebi mora imati zaglavljenog leda, ispod rđave površine. Ali tek je sada došlo do jasnih dokaza da tečna voda, taj vlažni, mokri i dobro poznati Ha-dva-O, postoji i na Marsu. I ta je voda sve samo ne mala stvar. Uostalom, voda čini oko 71% površine naše planete, baš kao i oko 70% ljudskog tela. A ima neke kvarne ironije u tome što je čovek, kopnen i samozaljubljen kakvog ga je evolucija prirodnom selekcijom dala, svoju planetu nazvao – Zemlja, a ne Voda. Ali, kako god je zvali, ova planeta sada i definitivno ima svog vodenog pobratima. I to u najbližem komšiluku.

Sad, s jedne strane, ovo je vest za raspamećivanje samo za one slabije obaveštene. Naime, ljudi svojevremeno jesu smatrali da je kosmos suvlji od skorelog tiganja iz pustinja po vestern filmovima. A i ljudi od nauke su donedavno za posedovanje okeana sa tečnom vodom sumnjičili jedino Jupiterov satelit Europu. Međutim, prema (naj)novijim naučnim otkrićima, kosmos pre liči na gigantski akva-park iz turističkih brošura. S tim u vezi, NASA je još u aprilu ove godine objavila sličicu ili grafiku kojom se ilustruju svi mogući okeani vode po nebeskim telima u našem sopstvenom sunčevom sistemu. Na primer, tu je slani okean na Ganimedu, ogromnom Jupiterovom mesecu ili satelitu, inače nazvanom po Zevsovom gej ljubavniku. Tačnije, u Ganimedu, pošto naučnici veruju u to da ispod površine ovog nebeskog tela postoji ogromni okean koji je deset puta dublji od najdubljeg okeana na Zemlji. Zatim nastupa mesec Enkelad koji kruži oko Saturna i koji je posebno gostoljubiv prema životu. Iz utrobe ovog satelita gejziri bljuju led i vodu zajedno sa organskim muljem okeanskog dna, sve na način koji je neobično sličan hipotezama o nastanku života na ovoj planeti. Naučnici spekulišu i da podvodni okeani postoje na patuljastoj planeti Ceres, na spomenutoj Europi, na Saturnovom satelitu Titanu, kao i na Neptunovom satelitu Triton. Popaljenost na antičku mitologiju kod ekipe koja je kumovala imenima ovih nebeskih tela druga je tema. Konačno, čak i daleki, smrznuti i kontroverzni Pluton možda ima mokre čvorove po sebi.

S druge strane, Mars, to mesto istinske mitologije i naučne fantastike jeste nešto posebno. Kada su naučnici buljili u ovu planetu kroz ranije teleskope, videli su samo nejasne mrlje boje rđe prošarane dubokim rovovima ili kanalima tamnije boje. Odmah se počelo spekulisati da su te tamnije fleke zapravo voda, a one svetlije zemlja. Još sredinom 17. veka na Marsu su otkrivene i polarne kape koje se šire i skupljaju u skladu sa godišnjim dobima. A u 19. veku astronomi su znali i da su osni nagib, kao i dužina obdanice i noći na Marsu, slični onima na Zemlji. Fizičar, geolog, astronom i filozof Vilijam Hjuel, čovek koji je i skovao ili popularizovao reč „naučnik“ (scientist), 1854. godine i definitivno je izneo hipotezu o tome da Mars ima mora, kontinente i najverovatnije – život. Što se više gledalo u marsovske kanale, puštalo se više mašti na volju. Najviše toga je zakuvao američki preduzetnik Persival Lovel, koji je na prelazu vekova detaljno pisao o Marsovcima koji su izgradili mrežu kanala za dopremanje vode sa polova do marsovskog Ekvatora krcatog vodenim oazama i sveopštim zezanjem. Sve je ovo i odvelo H. G. Velsa u pisanje čuvenog „Rata svetova“ 1897. godine u kojem opisuje invaziju vanzemaljaca sa upravo Marsa. A u zlatnom dobu naučne fantastike – što je samo zgodnija reč za doba hladnog rata i trke u naoružanju – opaka Crvena planeta što preti beše zgodna alegorija za Sovjete preko bare i zle komuniste u sopstvenim redovima.

Za sve to vreme naučnici su strpljivo i marljivo fotografisali, zumirali, čistili piksele i analizirali, tražeći dokaze za život za Marsu, kao u Bouvijevoj pesmi. Što znači da su tragali za vodom. I prvo je otkriveno da je mladi Mars pre oko 4,5 milijardi godina verovatno imao okean koji je prekrivao bar petinu ili čak trećinu planete. Bilo je tu više vode nego na Arktičkom okeanu, na površini većoj od Atlantika. Iako je ova planeta danas mahom zarđala pustinja, ovakvo vodeno stanje trajalo je stotinama miliona godina. Kakve su ajkule, meduze, kečige i šarani tuda možda plivali, zaljubljivali se i umirali neka svako zamisli za sebe. Površinska voda se isušila u, naravno, globalnom zagrevanju. Zatim, otkriveno je da voda na Marsu postoji i danas, ali u formi leda po polarnim kapama – čitavih pet miliona kubnih kilometara. Što je dovoljno da prekrije čitavu planetu velikim klizalištem koje je duboko 35 metara. Takođe, postoji i nešto vodene pare po atmosferi. Uzgred, zanimljivo je i sledeće: pre tri godine naučnici su ustvrdili da je jedna vrsta lišaja sasvim dobro preživela i sretno se razmnožavala čitava 34 dana, u uslovima koji su namešteni tako da simuliraju one na Marsu.

Ali, konačno, pre nedelju dana je otkrivena i tekuća voda. Tačnije, pažnja se usredsredila na tamne i uske brazde sa ostacima soli po Marsovim brdima i dolinama. Karakteristike ovih rovova i neobičnih pejzaža nedvosmisleno ukazuju na to da po njima u letnjim mesecima teče slana voda. Da, nisu u pitanju okeani, vodopadi ili slični Dunavi i Misisipiji – pre su nalik na slankaste tragove suza koje se slivaju niz obraz. Ali suza radosnica, van svake sumnje. I zastanimo pre nego što poput brojnih internet cinika nezadovoljno odmahnemo rukom i zatražimo „male zelene“ ili bar nekakve fontane i sisteme za navodnjavanje da bismo celoj gužvi posvetili pažnju. Jer način na koji se došlo do ovog otkrića je fantastičan koliko i fascinantan. Naime, ekipa koja je otkrila ovu „vodu“ zapravo je još od 2010. godine, svakog prokletog marsovskog leta, posmatrala i precizno merila navedene brazde. Iz nedelje u nedelju, kako se šire sve više i više, da bi zatim počele da nestaju kako pristiže zima. Ovo je bilo omogućeno izvesnim instrumentom („CRISM“) na svemirskoj dranguliji koja kruži oko Marsa, ali i koji površinu ove planete posmatra samo jednom dnevno, oko tri sata po podne. Da bi stvar bila gora, u to zlo doba je Mars najtopliji i najsuvlji, zbog čega svaka tečna voda za kojom se traga redovno ispari. Zbog toga je bilo moguće mukotrpno analizirati jedino ono što svaka voda ostavlja za sobom: svoju specifičnu hemiju kojom hidrira so na površini. Dakle, karakteristične vodene molekule rasute po kristalima soli, i oni su ti koji su pronađeni. Da podsetimo kako bi se shvatila veličanstvenost celog poduhvata: ovi molekuli nisu „ugledani“, „otkriveni“ ili „analizirani“ u slaniku koji nam je pred nosom u fakultetskoj kantini – već čitavih 54,6 miliona kilometara daleko odavde. A kako je moguće da čovečanstvo postigne tako nešto zadivljujuće neverovatno, a još uvek ne uspeva da provali taj mir u svetu i da iskoreni siromaštvo, izvan je moći razumevanja ovog sociologa i kolumniste. U čemu je poenta?

U toj je ironiji i ambivalentnosti na izvestan način sadržana suština ljudske egzistencije. Neko ima vodu na Marsu, a neko ima vodu u ušima. Jer, planeti koja nas fascinira vekovima, zbog čežnjive nade da nismo usamljeni u kosmosu, nadenuli smo ime našeg boga rata. Otkrili smo da je naš prvi planetarni sused mnogo sličniji nama samima, dok se istovremeno iscrpljujemo u zaglupljujućim razlikama ovde na Zemlji. I grejemo je sagorevanjem fosilnih goriva dok ne zaliči na crvenu pustinju. Svemirskim letelicama u visokoj rezoluciji fotografišemo pejzaže Marsa, dok naše Venere na Instagramu biraju mutne filtere za još jednu pseudoumetničku fotografiju stopala na nekakvoj dosadnoj plaži. Spoj nauke i tehnologije doveo nas je do ivice otkrića suštine života, ali smo radije zaokupljeni tupavim njuejdž mantrama o spoznaji sebe kroz razne meditacije, feng šuije i kristale dok odbijamo genetski modifikovanu hranu i vakcine. Mi smo izgradili svemirske brodove i transportere kojima špartamo po planetama i kometama, ali verujemo u to da nam je piramide izgradio neko drugi. U novinama se udubimo u horoskop i savete astrologa, a zatim preskočimo vest o zapanjujućem otkriću iz astronomije. Ili vekovima maštamo o ovakvom otkriću, a zatim se po internetu zabavljamo priglupim fotkama čaše vode na „Mars“ čokoladici.

A otkriće vode na Marsu učinilo je i da kolonizacija ove planete bude malo izvesnija, ili bar to da vodonikom i kiseonikom iz marsovske vode punimo rezervoare naših svemirskih brodova. Drugim rečima, ovim su nam uvećane šanse da migriramo, odnosno izbegnemo na Mars ili na, recimo, Europu, ako ili kad nužda natera u budućnosti. Ali s druge strane zabranjujemo migrantima i izbeglicama ulazak u Evropu u našoj sadašnjosti. Dođavola, mi, ljudi, zapinjemo za tepihe i pokretne stepenice pred sopstvenim nosom, ali zato fantastično precizno analiziramo tačan hemijski sastav soli u nekakvom rovu na nekakvoj planeti milionima kilometara daleko od nas. Konačno, otkrićem vode na susednom Marsu probijene su granice naše nauke i naučne fantastike, odnosno naše planete i naše mašte. Dok u isto vreme nemaštovito i kratkovido zatvaramo granice pred našim susedima.