Vratimo vreme unazad!

Jer dok Beograđani muku muče sa rekonstrukcijama trgova i ulica, Novosađani se kulturiška zlopate sa svojom uličnom – umetnošću. Ipak, stvari jesu i politički i simbolički ozbiljne.

Dve ideološke matrice i dve vizije grada prelamaju se preko novosadskog strit-arta, odnosno murala po zidovima Novog Sada.

Pa trgovi i fasade novosadskih ulica postaju poprišta borbe između dva distinktivna svetonazora: konzervativnog i slobodarskog, nacionalističkog i multikulturnog. Krenimo ispočetka jer, posve neverovatno, neko živi i nešto se zbiva i van Beograda.

Na povećem i centralnom zidu preko puta Vladičanskog dvora u Novom Sadu, francuski strit-art umetnik Remed je 2009. godine oslikao politički angažovani mural „Jedina istina“.

Na njemu je predstavljen „odnos između čoveka i velikih sila moći“, gde ljudima kao lutkama na koncu upravlja golema i čudovišna dvoglava figura. Jedan čova kleči, ali drugi se od monstruma oslobađa makazama i to je, otprilike, to. Krajnje zanimljivo, crkveni establišment sa druge strane ulice se u ovome – prepoznao. I celu kompoziciju razumeo kao „anticrkvenu“, a belu petokraku protumačio kao, o jeresi, „satanizam“.

Osam godina kasnije, 2017, mural je misteriozno prekrečen sivom bojom, bez objašnjenja, bez poznatih počinioca i naručilaca farbarskog posla, sa unapred pripremljenim skelama i za manje od sat vremena. Srećom, ovi novosadski fantomi ipak nisu bili „kompletni idioti“, pa nisu srušili čitavu građevinu ili Gimnazijsku ulicu poput Hercegovačke.

Usput, Remedovi murali krase London, Los Anđeles, Sevilju, Majami, Poznanj, Madrid, NJujork i mnoge druge gradove i odistinske prestonice kulture. I Novi Sad je možda bio svet, ali više nije.

Međutim, ovo nije bilo dovoljno, i silama moći đavo nije dao mira, te je pre par nedelja na istom mestu bljesnuo novi mural. Sada po ukusu i uzusu spočitanih sila, dakle, nalik na kičoliku fotografiju sa bombonjera. Samo što umesto srca, ruža i mačića imamo Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Svetozara Miletića i Kostu Trifkovića na kaldrmi, te Mariju Trandafil i Milicu Stojadinović Srpkinju u, naravno, fijakeru.

Uzgred, čak je i zvanična, gradska i, reklo bi se, po definiciji staromodna Komisija za murale (da, to postoji u Novom Sadu) iznela mišljenje da je ovaj mural „konfuzan u perspektivi i kompoziciji“ i da „stilski, mural (treba da) teži novom pristupu u likovnom izrazu, rasterećen od ustaljenih vizuelnih formi i tehnika“.

Što znači da, jebiga – mora to malo modernije. Prema objašnjenju autora, ovaj mural prikazuje „znamenite ličnosti Novog Sada iz zlatnog vremena Srpske Atine“, on „deluje kao autentična razglednica iz onog vremena“, jer želeli su da „nešto povežu sa titulom Evropske prestonice kulture i da na taj način – vreme vrate unazad“.

Dakle, mural ima da služi kao vremeplov u, naravno, prošlost.

Tako i izgleda. Na opasku čak i gradskih zvaničnika da je takav staromodniji od mrtve prirode, telegrafa, pejdžera ili hladne trajne Mire Banjac, odgovoreno je sa „nije baš logično da Miletića crtamo u pop-artu“ (zašto nije!?), dodavši i jedno „Nikakve političke i stranačke konotacije nema u celoj stvari“.

A biće da je u toj stvari upravo i problem.

„Vraćanje vremena unazad“, „nikakva politička konotacija“, pa i (zlo)upotreba ovih važnih političkih i javnih ličnosti Srba iz Ugarske, i još na tom istom simboličkom mestu uništenog Remedovog murala – i te kako jesu politika.

I to mnogo opasnija politika i zloglasniji društveni inženjering od npr. opcije da je tu naprosto razvučen ogroman predizborni plakat sa likom Aleksandra Vučića. Takvi plakati dolaze i prolaze, i svi razumeju šta oni znače: banalni pokušaj da se iscedi par glasova više na nekakvim izborima.

Ovakav mural, međutim, predstavlja nešto mnogo opakije: kulturnu politiku jedne vrišteće malograđanštine, partokratski sitne buržoazije i, pre svega, palanačkog nacionalizma. Nakaradni povratak u izmaštanu „zlatnu“ prošlost koju bi valjalo konzervirati i ovekovečiti kao ikonu ili dogmu.

Poput neokonzervativne Reganove utopije o Americi pre mrskih i raskalašnih 1960-ih, a koju najbolje simbolizuje film „Povratak u budućnost“ (1985). Samo što ovde vreme vraćamo još dalje, u devetnaesti vek. Jerbo, vidi ti te pristojnosti; eno šešir, korzo i fijaker!

Dok, šta god voleli da smatramo, u pitanju jeste bilo iskustvo dubokog evropskog Juga ili teške periferije Austrijskog carstva.

Ali i koje opet jeste ponudilo relativno prosvećeni sociopolitički okvir za lansiranje mnogih progresivnih i modernih ideja, čak i u njegovoj tada najjužnijoj provinciji, i u tada najvećem gradu nastanjenom Srbima, Novom Sadu. Da, politička geografija je krajnje relativna tvar, pa zaboravljamo da su Vojvođani nekada i nekome bili „Južnjaci“.

S tim u vezi, dodatna ironija je ta da bi oslikane figure sa ovog pseudomurala verovatno prve ustale protiv ovako izopačenog konzerviranja prošlosti.

U pitanju su bili nosioci srpske modernosti, slobode, kritike, prosvećenosti i kreativnosti. Dakle, svega onoga čega više nema na zidu u Gimnazijskoj ulici. I svakako bi sa karakterističnim prezirom prema srceparajućem etnonacionalizmu progovorili sproću ovakve vizije prošlosti i budućnosti.

I zato sa ovim muralom uopšte nije reč o Lazi Kostiću, Kosti Trifkoviću ili „Čika Jovi“, kojima svakako svaka čast.

U pitanju je nakaradna idolatrija jednoj izmišljenoj tradiciji kao dobu u kojem se „znao neki red“. Fantazmagorija o vremenu u kojem su suvereno vladali muški domaćini i popovi, gde se bogougodno špacira, te špijunira kroz austrougarski kibicfenster, a ne putem američkog Fejsbuka. Kao i pogled unazad u „Atinu“ koja je vaskoliko – srpska.

A u takvom „kulturnom“ ambijentu, Remedov mural o „odnosu između čoveka i velikih sila moći“, Svetozar Miletić u pop-artu, ili bilo kakva savremena umetnost, zaista nemaju šta da traže.

Poruka soboslikara ove najnovije šećerleme od murala jeste politička i velikosrpska, čak i ako je umetnički traljavo izvedena, i ona glasi: „Ovo je Srbija!“. Kao da to neko zaista dovodi u pitanje, osim u fantazmima preplašenih profesionalnih Srba po Vojvodini i Novom Sadu.

Iz identične paranoidne kuhinje proizašao je i navodno „najveći mural u Srbiji“, na novosadskom Bulevaru kralja Petra, kao umobolno diletantska i dosadno prosta (ali zato sedmospratna!) reprodukcija lika, pa, kralja Petra Karađorđevića. Kao i kičoliki spomenik tom istom kralju na konju, i na Trgu republike (!), nakinđurenom preko svake mere i ukusa, na gigantskom postamentu gde prolaznici, oprostite na mom srpskohrvatskom, pogledom dosežu jedino do mišićave konjske zadnjice.

Dakle, monarh za čijeg je vakta Vojvodina „prisajedinjena“ Srbiji politički se konstruiše kao jedan kulturno hegemoni narativ u tom „kvazigrađanskom Diznilendu“ (istoričar umetnosti Vladimir Mitrović) sačinjenom od nekakvih cilindara, frajli, karuca i fijakera. Vojvodina tu kao Diznijeva „Uspavana lepotica“ usnulo drema i mljacka šnenokle, sve čekajući da nekakav srpski princ razbije tu centralnoevropsku čaroliju i proevropski san.

Da je osvoji, preotme i – prisajedini.

Da li onda zaista treba da iznenađuju najnovija odvratna prekrajanja istorije u Novom Sadu?

Na primer, najava spomenika tzv. „Nevinim žrtvama 1944/45“ kao odurni antipartizanski i antioslobodilački spomenik umotan u revizionistički celofan „komunističkog terora“. U obrazloženju se među te „nevine žrtve“ komotno ubrajaju i notorni saradnici okupatora, učesnici u holokaustu, i ratni zločinci nad Jevrejima, Srbima i Romima.

Spomenik koji namerno referiše samo na žrtve nakon 1944. godine (Novi Sad je oslobođen 23. oktobra 1944.), a ne nakon 1941., i to samo na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku (dakle, bez hebrejskog i romskog), predstavlja neopevanu sramotu. Baš kao i nedavno otkrivanje spomen ploče generalu Mladenu Bratiću, komandantu zloglasnog Novosadskog korpusa koji je skoro tri meseca komandovao „oslobađanjem“, tj. brutalnim razaranjem Vukovara, brišući jedan ceo grad i mnoge njegove stanovnike sa lica zemlje.

Dok se u prvom slučaju „nevinih žrtava“ partizanski oslobodioci proglašavaju zločincima, u ovom drugom, logično, zločinci postaju – oslobodioci.

U takav mizerni mizanscen odlično se uklapaju vandalizmi sa kič-kraljevima i kič-muralima, kao dodatna osveta onom delu Novog Sada koji je multietnički i moderan. I koji se nije mirio sa ratom.

Kako je to pisao Danilo Kiš: nacionalizam je kič. Nacionalizam je paranoja, ignorantstvo, linija manjeg otpora, „borba za prevlast oko liciderskog srca“.

A ta se borba trenutno vodi po trgovima i uličnim fasadama u Novom Sadu, u jednom kvaziartističkom zapljuvavanju po zidovima naših političkih žmurki. Želimo li zaista da „vratimo vreme unazad“, kao što nam poručuju najnoviji muralisti sa svojih kičolikih foto-tapeta? Da prekrečimo svaku subverziju i da retuširamo istoriju, a posebno slavnu istoriju oslobođenja grada i sramnu istoriju Novosadskog korpusa, u ružičastom imaginarijumu (malo)građanskog Novog Sada?

Deder ondak, davaj novosadske mitove umesto novosadske stvarnosti na zid, da prikrijemo svoju gologuziju i sramotu. Fijakere umesto uvezenih polovnjaka. Liciderska srca umesto liste čekanja kod kardiologa. Romantični germanizam umesto egzodusa radnika u Nemačku. I lažnu pristojnost umesto opravdane psovke.

Živela ta zlatna prošlost, kada je već sadašnjost tako skaradna, železna i porazna.