Vučić i lisica

Na makijavelijanskoj borbi protiv korupcije jaše i lisica Vučić. Basnoidna lukavost u celoj toj stvari počiva na njegovom puzajućem koncentrisanju moći u svojim rukama uz galopirajući rast popularnosti. I, u akciji udaranja još jedne muve istim udarcem, on čini da sve bivše vlasti izgledaju kao gomila pljačkaša i bandita, ulivajući dozu ekspanzivnog cementa svojoj vlasti. Kritike forme, sadržaja i metoda Vučićevih akcija, kao i pratećeg tabloidnog lešinarenja, deluju kao nečujne flatulencije koje vonjaju na skrivene motive ili, prosto, besmisao. Konačno, izvesni cinizam i neimpresioniranost svih nas šatro pametnih jeste znak zdravog razuma i kritičke svesti, ali oni u ovom slučaju ne vrede mnogo.

Zašto? Na ovaj način se, tako je, pritiskaju dugmići naroda koji je gladan, pa samim tim gladan i bogataša u zatvoru. Ali, upotrebimo najnoviju omiljenu frazu Aleksandra Vučiča u zen-budističkoj inkarnaciji – „Pa šta?“. Makijavelizam je stariji od Makijavelija – zadržavanje i učvršćivanje vlasti cilj je svake političke akcije od kada je politike. Razlike su, međutim, u sredstvima ili u načinima na koji se dotična učvršćuje, a popularnost zadobija. Blaženopočivša vlast ovo je činila nečinjenjem nepopularnih poteza, nova to čini činjenjem onih koji su popularni. Ako su popularni gestovi istovremeno i dobri i korisni – a hapšenja krupnih ojađivača države to svakako jesu – ne preostaje previše manevarskog prostora za mudrovanja i puste želje.

Primenjujući političke recepte toskanskog ljubitelja žena i politike bez pretvaranja iz 16. veka, Vučić je učinio sve da se na vlasti zadrži još dugo vremena. Ali, stvarno pitanje je da li naše društvo od sastojaka i načina pripreme te Vučićeve političke torte ima neke koristi. Drugim rečima, makijavelizam je sve samo ne sinonim za lošu politiku. Želja za o(p)stankom na vlasti putem dodvoravanja građanima je konstanta. Ako se na temelju te konstante uradi nešto društveno korisno, svi su na dobitku. Konvergencija individualno-stranačke i javne koristi oduvek je bila recept za društveni razvoj.

Kao i svi dečaci koji primete da je car go, i Makijaveli je na lošem glasu. Smatran je savetnikom okrutnih tirana, braniocem zla, a britanski kardinal je rekao da Makijaveli piše „rukom đavola“. Međutim, kada je i definitivno odvojio politiku i moral i time utemeljio realističku političku teoriju, ovo je bila stvar epistemološke i praktične prirode, a ne njegov etički stav. On je i definitivno prekinuo sa tradicijom da političke argumente zasniva na hrišćanskim i biblijskim citatima, i nije zamišljao nikakve idealne države i vladare.

Prosto, nije trabunjao o tome kakve stvari treba da budu, samo je govorio o tome kakve stvari jesu – a to je uvek opasna stvar. Pa ipak, ovaj đavolov advokat nikada nije napisao čuvenu frazu „Cilj opravdava sredstva“, samo da je uzaludno raditi na nekom političkom cilju sredstvima koja ne donose uspeh. S tim u vezi, malo ko ima iluziju da je cilj cele ove lisičarsko-lisičje kampanje zaista jedna nekorumpirana i harmonična hipi komuna od Srbije u kojoj su političari i gazde pošteni, tolerantni i blaženi. Ali suština je u tome da čak i ako su ciljevi makijavelijanski i vlastoljubivi, rezultati ili uspesi su ti koji se broje. U svemu tome postoji samo još jedna jeretička misao. Jer, kada je o basnoidnim mudrolijama reč, postoji i ona o vuku, dlakama, ćudi i menjanju istih. Baš ta.