Vujičić vs Asimo

Pošto je Vujičić čovek koji je rođen bez ruku i nogu, ove fraze u koje više ni Paolo Koeljo ne veruje, ipak su mnogima zvučale ubedljivo. I publika, lakša za po 500 (humanitarnih) dinara je, prema izveštajima, nadahnuto plakala. Neki drugi su to nadahnuto videli kao manipulaciju hendikepom i dilovanje milosrđa.

Drugo, Asimo je govorio kada mu se obrate. Hodao je gore-dole po stepenicama i šutirao lopte. Malo je plesao i raznosio kafe. Pružao je ruku, mahao i dirigovao. Pošto je Asimo robot, njegovo trčanje i stupanje u smislene društvene interakcije mnogima su delovali zadivljujuće. I publika, a posebno deca, ovaj put lakša za 100 dinara (grupno), sada se nadahnuto smejala i generalno radovala. Možda je jedino neki neobavešteni sociolog prozborio koju idiotsku o otuđenju u modernoj tehnologiji.

Kontrast između ova dva gostovanja predstavlja kontrast između dve različite hrabrosti i dva sasvim različita tipa ulivanja motivacije i nade publici gladnoj iste. Jer dotične aktivnosti izrastaju iz dva različita pogleda na svet: jednog mističnog i religijskog, a drugog racionalnog i naučnog. I, iznad svega, prva je kontemplativno okrenuta ka pomaganju samom sebi, i to po vrlo spornim receptima, dok je druga sasvim praktično okrenuta ka drugima, po vrlo opipljivim rezultatima. Dilema je, zapravo, pred nama: želimo li zgodnu motivacionu frazu ili šoljicu toplog espresa?

Mistička introverzija koju simbolizuje prvi gost, iako zaodenuta u modernu košulju i frizuru, samo je najnoviji izraz starog romantičarskog poziva na preispitivanje sopstvenih lutanja i strahova i eventualnog prihvatanja nekakve isprazne i neutemeljene pozitive. Od one šume po kojoj je lutao Verter do one pećine na koju je pozivao Ruso, popularizuje se unutrašnji beg u srećnu fikciju i lažnu harmoniju sa prirodom. Ova detinjarija ne može da uspe, ali se uprkos tome dobro prodaje. Na drugoj strani, racionalna ekstroverzija koju simbolizuje drugi gost, izraz je jednako starog prosvetiteljskog duha otkrića, razuma i progresa. I to u službi čovečanstva, a ne uskogrude samospoznaje. Umesto kontemplativnog povratka sebi i pokajničkog povratka bogu u strahu od napretka, humanoid Asimo predstavlja simbol istinske humane ingenioznosti, na koju smo, čini se, zaboravili. Srećom, Japanci su tu da nas podsete.

Jer, samo zamisliti da je svet lepo mesto za život jednostavno nije dovoljno. Osim, naravno, za one koji od prodaje te magličaste izmišljotine dobro žive. Na posve suprotnoj strani, poduhvati poput Asima su simbol da svet može biti lepše mesto za život, ali ako i kada se ozbiljno potrudimo. I to naukom i tehnologijom, a ne patetičnom literaturom. Detinjasto ohrabrujući lament koji pred svakako teškom slikom osobe bez udova kao svoju izlučevinu proizvodi naivni optimizam i besmisleno fraziranje zapravo je kratkog daha.

Zato što realnost jeste i surova i turobna, ma šta mi mislili o njoj ili se pretvarali da mislimo. Primer Nika Vujičića je sjajan, ali kao i sve takve pop-filozofije, sjajan je samo za njega lično, šta god horde naprasno inspirisanih pričale za večerom od pavlake i čajne posle šoua. Dok Asimo predstavlja stvarni proizvod istinski inspirativnih sanjara i vizionara, zagledanih u zvezde, a ne u svoje ogledalo.

Konačno, budimo iskreni prema sebi: otežano kretanje olakšavaju invalidska kolica, a ne narodne umotvorine. I, nadajmo se, nekakvi mehanički humanoidi u budućnosti, a ne nova tura petparačke književnosti i bogobojažljivih govora. Jedna gostujuća priča nas poziva da verujemo u bolji svet, zbog nas lično. Druga mukotrpno radi na tome da se on i ostvari, zbog svih. Nije svejedno koja je prodala više ulaznica.