Za transnacionalizam

I coktao je svaki desničar, konzervativac i nacionalista na kugli zemaljskoj, od Ilona Maska do Informativne službe Srpske pravoslavne crkve.

Za tu Službu, sve je to bio „skandalozni performans“ i „globalni trend uništavanja pristojnosti u javnoj sferi“. Drugim rečima, jedni bradati muškarci u suknjama osuđuju druge bradate muškarce u suknjama.

Ali, postoji jedan zgodan koncept u društvenim naukama koji se naziva – „transnacionalizam“. I koji usput nema nikakve veze sa transrodnim osobama, već sa realnošću savremenog društva. O čemu se radi?

Transnacionalizam se odnosi na sve fenomene, procese i aktivnosti koje prevazilaze ili nadilaze nacionalne granice, od banalnog turizma do posla na inostranom univerzitetu. I što upućuje na povezanost između ljudi mimo okvira država-nacija.

Olimpijske igre, Evrovizija ili Ujedinjene nacije samo su internacionalna loptanja, pevanja i organizacije, dok je transnacionalizam nešto drugo.

Zahvaljujući globalizaciji i neoliberalizmu, počelo je kada mnoge kompanije ili preduzeća postaju transnacionalne korporacije. One među prvima deluju na globalnom nivou, te stvaraju mreže proizvodnje i distribucije koje ne bendaju nacionalne granice.

Međutim, sociolozi i antropolozi su ubrzo obratili (i osestrili) pažnju na ubrzano globalno kretanje radne snage ili ljudi. I priupitali sledeće: da li to pojedine osobe u globalno međupovezanom svetu danas postaju – transnacionalne? Dok protivu tih mrskih „globalista“ bogorade belosvetski nacionalisti.

Ipak, ljudi nisu bukve da imaju korenje, već noge. A mozgovi se ne odlivaju nigde, već ostaju ušuškani u lobanjama čoveka.
Među prvim „transnacionalistima“ bili su migranti, odnosno dijaspore i „rasejanja“.

Zbog sve bržih i sve jeftinijih putovanja, te laganoj pisanoj i video komunikaciji preko interneta danas, novi „globalni gastarbajteri“ održavaju bliske (lične, ekonomske, kulturne i političke) veze sa zemljom porekla, dok se i relativno komotno integrišu u zemlju u koju dolaze da žive.

Pojavljuje se mnogo fleksibilniji model mobilnosti, što 2005. prepoznaje i Globalna komisija UN za migracije.

Nekadašnje trajno naseljavanje migranata ustupilo je mesto obrascu privremene i cirkularne migracije.

Jednostavno rečeno, siromašni italijanski ili irski migranti početkom 20. veka dolaze u NJujork da tu ostanu, i da se narajcano prilagode Novom svetu.

Tada valja pogledati i izuzetni kratki film Želimira Žilnika „Inventur“ („Inventar“, 1975) o italijanskim, turskim, grčkim i jugoslovenskim migrantima iz samo jedne zgrade u centru Minhena. Traje 9 minuta, ima na Jutjubu.

Ali u 21. veku, razni migranti-stručnjaci kao npr. naučnici, lekari, programeri i ostali proletarijat „ekonomije znanja“, kao i taksisti, keramičari i negovatelji, danas održavaju žive prekogranične odnose sa svojim sunarodnicima i matičnim državama.

I rado se vraćaju u svoje domovine preko leta, da bi posetili familije i prijatelje, te opravili zube usput. Oni su „i tu i tamo“ (ili „ni tu, ni tamo“), a što ih čini – transnacionalnim. Mnogi stvarni migranti (ali ne stvarne izbeglice i tražioci azila) stalno se mrdaju preko nacionalnih granica, pa i „ovde“ i „tamo“ postaju deo njihovog društvenog polja. Od poruka i video-poziva na Vajber, do čitanja vesti i literature iz otadžbine, danas je moguće aktivno učešće u životu, kulturi i politici matične zemlje.

I to je ključni način života i mnogih „Srba u rasejanju“. Jesu li „naši ljudi“ iz Beča, Minhena ili Čikaga – nacionalisti ili transnacionalisti?

Slično je i u međunarodnom sportu. Srbina, Crnogorca i/ili Monačanina Novaka Đokovića je na turniru u Montrealu predstavilo kao da je iz Hrvatske, na šta je odgovorio da „nema problema“ jer „sve je to isto“.

I što je primer transnacionalizma, pre nego što Đoković otklizava u goli nacionalizam.

A Monika Seleš? Da li je ona Mađarica, Vojvođanka, Jugoslovenka ili Amerikanka? Ili nadilazi te jeftine granice? Na Olimpijskim igrama danas postoji i „Izbeglički olimpijski tim“ (EOR) i koji čine izbeglice iz svojih matičnih zemalja. Čiji su oni? Građani sveta?

Transnacionalizam nije vezan samo za migracije ili međunarodni sport.

U domenu kulture, razne kulturne prakse i ideje prelaze granice i stvaraju transnacionalne kulturne zajednice.

To uključuje i muziku, filmove, modu, kulinarske tradicije itd. Hip-hop muzičari iz Beograda, Bratislave ili Bagdada crpe inspiraciju od svojih kolega iz Los Anđelesa, filmovi koje su proizveli Holivud (ili Bolivud) se podjednako iščekuju u Manili ili Najrobiju, dok su japanski suši ili indijska tanduri piletina među najpopularnijom brzom hranom u NJujorku ili Londonu.

Farmerke ili džins nisu američki već transnacionalni proizvod jevrejsko-nemačkog migranta Levija Štrausa, i tako od San Franciska do Novog Pazara.

Transnacionalan je i međunarodni organizovani kriminal (kao i međunarodni terorizam), koji takođe ne zarezuje nacionalne granice.

Put kokaina od Kolumbije, preko Darka Šarića, do klubova u Berlinu i Londonu je upadljivo transnacionalan. Isto važi i za zarazne bolesti, te je kovid-19 veoma brzo stigao od Azije ka Evropi i Amerikama.

Neverovatno, ali i virusi ne poznaju granice država-nacija. U akademskom svetu, transnacionalne prakse se i ne zovu migracijama već „mobilnošću“, koja se izdašno podstiče za napredovanje u karijeri. Transnacionalan je i internet ili belosvetska mreža.

Deca iz tzv. „mešovitih brakova“ su transnacionalna. Ali i čitava društvena stvarnost je odavno transnacionalna, samo nam to još niko nije javio.
Sve ove transnacionalne pojave imaju svoje istorijske prethodnike, poput kampanja hrišćanskih misionara, međunarodnih radničkih pokreta, džeza i rokenrola, visoke mode, te pirata, mafije, kapitalizma i ostalih kuga.

Društveni život je transnacionalan, a savremeni sistem država-nacija istorijski recentan. Čak i pasoši i vize su veoma nedavne izmišljotine – masovno su usvojeni tek posle Prvog svetskog rata. Kada je reč o nauci, da li je i dalje razborito da istražujemo i analiziramo društva i ljudsko ponašanje u okvirima države ili „zatvorenih“ nacionalnih granica, ekonomija i kultura?

Kritičari to nazivaju „metodološkim nacionalizmom“. Pa se razne vrednosti (BDP, prosečna penzija, osećanje sreće, pa i broj olimpijskih medalja) komotno upoređuju, statistički banalizuju i navijački rangiraju, uprkos tolikoj raznovrsnosti država-nacija sveta.

Pa jedan Fidži, Kina, Holandija, Trinidad i Tobago, Srbija, Džibuti, Čile, Francuska, Rusija, Kongo, Mongolija i Italija upadaju u istu istraživačku korpu. Zašto su suverene države-nacije toliko učestala jedinica analize?

I zašto ne npr. gradovi? Regioni? Kulture? Ljudska bića?

Društveni život prelazi, prevazilazi, nadilazi, povezuje, podriva, menja i transformiše nacionalne granice.

Iste one kojima smo ovde patetično posvećeni po svetonazoru iz 19. veka. U sve pokretljivijem i međuzavisnijem svetu, transnacionalne populacije „i ovde i tamo“ čine značajan i rastući deo mnogih država. Uostalom, moja drugarica koja sada živi u Njujorku, nedavno mi je poklonila par divnih suvenira iz Njujorške javne biblioteke, kada je došla u Novi Sad preko leta (hvala, Ivana!).

Jer, nas dvoje smo se i upoznali u Biblitoteci Matice srpske još kao studenti.

Da li su tada važnije državne granice koje razdvajaju, ili je važnija transnacionalna ljubav prema čitanju koja spaja ove dve institucije i ljude?

Nacionalne i kulturne granice su krajnje porozne ili (polu)propustljive, a transnacionalizam označava eroziju ovih granica i autoriteta nacionalne države u ljudskoj prirodi i društvu.

Zato prevaziđimo naše parohijalne, uskogrude nacionalizme, pa i banalne internacionalizme, u korist istinskog transnacionalizma. Transnarodi i transnarodnosti svih zemalja, ujedinimo se.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.