Zagonetno „Četrdeset dva“

Pitanje je postavljeno i računar (nazvan Duboka Misao) je čitavih 7,5 miliona godina računao, krckao i zujao i – došao do odgovora, saopštavajući ga na posebno upriličenoj i dugo očekivanoj svečanosti. Taj odgovor glasi: 42. Tako, prosto, Četrdeset Dva je smisao života, veli Adams. Šta s tim, da li se to jede, kako živeti i čemu se nadati – ostalo je neodgovoreno.

Šala je, naravno, očigledna i upućuje na svojevrsni besmisao metafizičkih pitanja ove vrste ili barem na besmisao pokušaja dobijanja objektivnih odgovora na njih.

Naravno, čitaoci sa slabijim smislom za humor tada su tragali za smislom u Adamsovih Četrdeset Dva. I, umesto da se shvati vic, počele su spekulacije: prva štampana knjiga (Gutenbergova „Biblija“) je imala 42 horizontalna reda; maraton traje 42 kilometra i još nešto sitno; album „Back in Black“ AC/DC i „Triler“ Majkla Džeksona traju oko 42 minuta; Titanik je putovao brzinom od 42 km na čas kad je opalio u ledeni breg i tako dalje. Ova izokrenuta logika, postdikcija i selektivno mišljenje sigurno se nisu dopali Daglasu Adamsu te je priznao da je „smisao života“ odabrao potpuno nasumično – i da je poenta nešto drugo. Uostalom, nakon razumljivog uzbunjenja i razočarenja romanoprisutnih, Duboka Misao je odgovorila da je problem možda u tome što nikada nismo znali kako zapravo glasi pravo pitanje.

Pa ipak, baš 42 kao smisao života izlio se po novosadskim ulicama pre nedelju-dve. Naime, bila su potrebna 42 odbornika kako bi se, noću i iza nekakve bolničko-zelene zavese, srušila dotadašnja novosadska vlast. Poenta, ovaj put, nije u samom rušenju vlasti – generalno, dobro je kad dotična dolazi i prolazi – već upravo u shvatanju Četrdeset Dvojke kao smisla i suštine života u parlamentarnom i političkom životu jednog grada. Kao, nažalost, više ne tako smešne istine ovdašnje pervertirane političke kulture.

Podsetimo se, da bi se materijalizovao famozni 42, članovi novosadskih „Dveri“ napuštaju ovu pop-grupu, zbog čega sad sa svojim bivšim „starešinama“ polemišu po internetima. Samozvani Vlah takođe je isteran iz te grupacije, kad su se ostali Vlasi dosetili. Odnekud su se i pojavili i odjavili neki misteriozni Romi, koje su svi živi optuživali za izborni lopovluk. Konačno, vernost svima otkazao je i čestiti SPO, sve da bi smisao bio dosegnut. Na drugoj – ili prvoj, komplikovano je – strani, vlast se držala i održavala, a zatim i pridržavala, podjednako podlim udarcima ispod pojasa.

Od mlaćenja praznih poslovničkih slama i ratova šovinističkim grafitima, preko navratnanosnih zakazivanja sednica i odsustva kvorumašenja zbog raznih dijareja, sve do vesti o čuvanju 42-ke u nekakvoj hotelskoj izolaciji i fruškogorskom karantinu, samo da bi se održala. Drugim rečima, Četrdeset Dva se konačno pokazalo kao razlika između svega i ničega, života i smrti, bića i nebića.

Zgodno nezgodne metafore u stranu, smisao novosadskog političkog života u nedeljama iza nas bila je skupštinska većina. I doći do ovog kritičnog broja po svaku cenu, pa i po cenu posve kreativnog tumačenja izborne volje, smisla predstavničke demokratije, a posebno dobrog ukusa.

Jer odsustvo i najmanjeg stida i brutalnost kojom se do većine dolazilo ili sa kojom se većina čuvala, svejedno, na zlokobno ružan način su svedočili o intergalaktičko-metafizičkom značaju samo jedne stvari – vlasti. Da, političke partije se trude da osvoje ili sačuvaju vlast, ali nezapamćeni trening živaca i nasilje nad zdravim razumom u vezi sa tim svedoče jedino o visini uloga u igri. Bez obzira na to da li se dotični ulog računa brojem budućih novčanica ili zatvorskih nedelja. I tu već nema nikakvih dubokih misli. Društvo ili zajednica u kojima, kako Adams blistavo piše, „Krajnje Pitanje Života, Univerzuma i Svega“ predstavlja vlast – zapravo su veoma žalosno društvo i zajednica. Eh i da, Elvis je umro u 42. godini. Samo kažem, i to je nekako žalosno.