Zamena teza

Nosi se kada je žena u javnosti, odnosno kada je izložena pogledima muškaraca koji nisu njeni muževi, očevi i braća. Ljubomora je prilično nezgodna stvar, a postaje još nezgodnija kada se umota u religiju. Nezgodacija je utoliko veća što nošenje burki postaje političko pitanje u Evropi. Naime, u toku ove nedelje, francuski skupštinari će glasati o zakonu prema kojem se zabranjuje nošenje burke na javnim mestima. Sličan zakon je u procesu usvajanja u Belgiji. Međutim, kriminalizacija burke komplikovanija je nego što se to može činiti. Ovaj komad polno segregativne zavese nužno postavlja složena pitanja o ljudskim pravima i slobodama, imigraciji, sekularizaciji, feminizmu, tradiciji i verskoj toleranciji. Da li država sme da propiše šta se (ne) sme oblačiti? Koje su granice verske tolerancije? Da li je odabir da se ima pokriveno lice zaista odabir, koji tada valja poštovati? Da li se zbog jednog oblika diskriminacije, prema ženama, uvodi drugi – prema muslimanima i muslimankama? Da li je netolerantnost prema ženskom telu tradicija prema kojoj se ima biti tolerantan?

Cela situacija je posebno šizofrena zbog toga što se u celoj toj gužvi na ljudska prava i lične slobode pozivaju oni koji su najmanje pozvani da to učine: muslimanske verske vođe, braneći pravo žena da nose burke. Dok se, istovremeno, feminizmom i borbom protiv patrijarhata naprasno diče konzervativni, desničarski i islamofobni evropski političari. I jednima i drugima ovo niti stoji, niti pristaje. Drugim rečima, važne i izvojevane vrednosti i prakse postaju izgovor za kler da promoviše odvratnu polnu segregaciju, dok su za desničare poligon nacionalizma, mržnje prema emigrantima i „čuvanja“ Evrope kao hrišćanske tvorevine. Nažalost, upravo su ovi političari najglasniji u zahtevima za zabranu burki.

Pa ipak, stvari su ponekad jednostavne. Burkama ne samo što nije mesto u evropskim školama i autobusima, već im nije mesto na kugli zemaljskoj. One ne predstavljaju slobodno odabrani estetski izbor muslimanskih žena, te je podlo braniti ih na tim modno-slobodarskim osnovama. One su reprezent verske ideologije koja ženama brani ne samo da pokažu lice, nego i da putuju same, voze automobile, idu u ambulantu bez pratnje muža i drugo. Jedino pravo koje ova ideologija priznaje ženama je „pravo“ da pokrivaju lica. Pogrešno je uverenje da je pod velom religije – doslovno – moguće raditi šta god se poželi. U tom slučaju, konzumenti heroina mogli bi osnovati religiju „heroinizma“, zahtevajući svoja prava na slobodnu prodaju i upotrebu ove teške droge. Seksualni zlostavljači dece bi sopstvenu praksu mogli proglasiti verskim ritualom i zahtevati pravo na slobodu veroispovesti. Religija nije i ne sme da bude nedodirljivo i „sveto“ tle u slučaju mnoštva verskih praksi koje su u sukobu sa zakonom, ali i vrednostima modernih evropskih društava. Praksa dehumanizacije tela, lica i ličnosti žena u ime polne „skromnosti“ i gole muške ljubomore ne sme biti izuzetak. Upravo zabrana burki predstavlja borbu za ljudska prava, a ne borbu protiv njih, jer je u pitanju političko-pravni konflikt sa ideologijom koja negira ženska prava. Zbog svega toga, desničarski političari ne smeju biti jedini koji zbog svojih prohrišćanskih i anti-imigrantskih ciljeva zaodenutih feminizmom zagovaraju ovu kriminalizaciju.

Međutim, sve dok je ovo pitanje uvijeno jedino u burku verske tolerancije i ljudskih prava postojaće neke dileme oko cele gužve. Problem sa burkama je problem religije kao takve, i odnosa evropskih društava prema njoj. Ideja da biti bliži bogu znači biti sakriveniji od ljudi je duboko pogrešna ideja. I u njoj je osnovni problem, a ne samo u pojedinačnim manifestacijama te ideje. Religija, koja god i kakva god bila, je ta koja je bazično nekompatibilna sa vrednostima tolerancije, ljudskih prava i ličnih sloboda. Burke su samo nešto radikalniji izraz jedne od varijacija na versku temu. Dok fokus bude samo na burkama, politika njihove kriminalizacije ili marginalizacije biće interpretirana kao anti-islamska. Evropi je potrebna radikaln(ij)a antireligioznost, i tek tada će delovati iskreno u svojim namerama. Ovo ne znači banalno analognu zabranu jevrejskih kapica (kipa ili jarmulki), odnosno krstova po lančićima, u duhu zabrana sa multikulturnim fetišem. Već znači hrabro preispitivanje i kritiku religije, odnosno religijskog mišljenja i ponašanja kao takvih. Ili, samo valja pustiti ženama da pokazuju svoja tela, slobodno, neskromno, provokativno i bestidno. Religioznost će malo šta efikasnije uzdrmati.