Zamke nostalgičarenja

Mislilo se pre svega na Sjedinjene Države, ali i globalno. Razlozi za takvu nelaskavu titulu su, između groznog ostalog, teroristički napad 11. septembra 2001. godine, ratovi u Avganistanu i Iraku, cunami iz 2004. godine, uragan Katrina (2005) i ostali, te globalna finansijska kriza na izmaku navedene decenije. Drugim rečima, zapadni svet je opet ušao u krvave ratove sa radikalnim islamom (i obrnuto), privredu je zadesila klinička smrt, a i Majka Priroda je počela da mlati svoju decu, ako je ikada i bila zainteresovana za njihovo zdravlje i blagostanje. Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, pojedini netalentovani teoretičari su govorkali o „kraju istorije“ i prestanku značajnijih sukoba na planeti. Danas izgleda kao da se istorija vratila, i lupila nas po nosu.

Ovako poslagano, čini se da zaista nije bilo veselo. Kao i da deceniju iza nas valja zaboraviti ili, još bolje, zapamtiti je i ne ponoviti. Retrospektive ove vrste omiljena su medijska zabava, pogotovo kada je redakcija poluprazna, a dešavanja oskudna, jer je većina sveta na odmoru. Ali, da li je zaista bilo tako? Odnosno, da li se protekla decenija baš toliko ističe po svojim političkim, privrednim i prirodnim katastrofama? Uzmimo samo dvadeseti vek. Šta je sa, primera radi, 1930-im godinama? Decenijom mnogo teže ekonomske krize, gladi i uspona nacizma u Evropi? Ili, uzmimo 1960-te, deceniju invazije na Vijetnam za koju, kada je o brutalnosti i opravdanosti reč, invazija na Irak zaista deluje kao humanitarna misija. U šezdesetim godinama, obamoliki optimisti su ubijani, zvali se oni Džon Ficdžerald Kenedi ili Martin Luter King. Svet bio na ivici nuklearnog rata, a Amerika je gorela u klasnim i rasnim sukobima. Naredna decenija takođe nije bila među veselijim: sedamdesetih, odvija se Crni septembar i početak modernog terorizma, od otimanja aviona do ubistava olimpijskih sportista. Dok diktatori od Pinočea do Pola Pota ubijaju svoje stanovništvo, a religiozni ludaci poput Džima Džounsa svoje sledbenike. Prvu i četvrtu deceniju proteklog veka obeležili su ništa manje nego – svetski ratovi. Na kraju krajeva, neke od decenija iza nas podrazumevale su i Ledeno doba, a i atmosferu bez kiseonika. Kada se stvari poslažu na ovakav način, utisak je da i nije bilo tako loše kako je bivalo.

Šta je onda istina? I šta nam ova mentalna razonoda govori, osim što upućuje na razumljivu neinventivnost među medijskim trudbenicima u danima raspusta, čak i u jednom „Tajmu“? Ona (raz)otkriva zanimljiv mehanizam romantizacije ili ulepšavanja prošlosti. Govori o selektivnosti našeg sećanja i našeg uma. Kada pomislimo na „šezdesete“, pomišljamo na hipije, slobodnu ljubav i Bitlse, a ne na napalm po vijetnamskim selima. Na pomak u građanskim pravima i feministkinje kako odbacuju brushaltere, a ne na socijalne nemire. Američki predsednici tada su bili (po)gađani snajperom, a ne cipelama. Ali to nam ređe pada na pamet kada je o famoznim „šezdesetim“ reč. A sedamdesete? Disko i pank (po volji), te Kopola i Spilberg (opet po volji), a ne Iranska revolucija. Pedesete? Dobro izgledajući automobili i dobra naučna fantastika, a ne Kim Il-Sung. Prirodne i ekološke katastrofe (Černobilj? Bopal?) zaboravljaju se najbrže u ovakvim mentalnim retrospektivama. Tridesetih godina, poplave u Kini odnose zastrašujuća četiri miliona života. Sedamdesetih, ciklon u Bangladešu ostavlja pola miliona preminulih. Ko se seća toga? Na španski grip podsetio nas je samo ovaj najnoviji. U godini iza nas, svi se sećaju zlata Nađe Higl. Eksplozije u „Prvom partizanu“, samo porodice i prijatelji sedmoro preminulih.

Istina je da ružne stvari zaboravljamo, a lepe pamtimo. Sve postaje bolje kada smo dovoljno daleko od njega. Zato nam igranke i korza deluju tako atraktivno, a Fejsbuk tako prozaično i otuđeno. Muzika, film, moda i automobili uvek su bili bolji nekada. Političari su bili pošteniji, sport i navijanje viteški, žene atraktivnije, a ljudi moralniji. Logička greška u ovoj fetišizaciji prošlosti i nostalgičarenju leži upravo u povezivanju kvaliteta nečega i vremena u kojem je dotično postojalo. Naime, nešto je dobro i hvale vredno zato što je dobro i hvale vredno, a ne zato što je postojalo tada i tada. Bitlsi nisu dobar bend zato što dolaze iz „šezdesetih“, već zato što su tako prokleto dobar bend. Na isti način, sve katastrofe (i sve lepe stvari) koje su se dogodile u deceniji iza nas – pogrešno je povezivati sa decenijom iza nas. Na prvi korak, lakše je misliti o prošlosti kroz ružičasti celofan. Ali već u drugom, imamo iskrivljenu sliku o stanju stvari, što ne može biti dobro. Potrebno je više objektivnosti u promišljanju onoga šta nam se dešavalo i šta nam se trenutno dešava. Zapravo, objektivnosti nikad dosta.