Zarazna viralnost

 I upravo se to dogodilo priči o Oskaru Pistorijusu, kontroverznom atletičaru koji je u toplini doma svoga na Dan zaljubljenih i na mrtvo upucao svoju manekenku od devojke. Jer, dodajmo svemu i komadić kolektivne empatije ili sažaljenja – a Pistorijusu su amputirane noge kada je imao 11 meseci života – i imamo recept za medijsku nuklearnu bombu. Cela priča je odmah postala naslovna tema svih mogućih i nemogućih novina i časopisa, BBC i Diskaveri su već snimili po dokumentarac, a u Južnoj Africi je lansiran čak i zasebni TV kanal koji će prenositi suđenje. Samim tim, Pistorijus postaje tema za razgovor svakog domaćinstva koje drži do sebe, motiv oko kojeg se zatim bistri politika i zauzima stav. Kao da je u pitanju naš realni član porodice ili bar nezaobilazni element pokućstva poput fena za kosu ili veš mašine. Da ne kažemo poput kašike za cipele. Zašto je to tako?

Pre svega, treba malo olabaviti sa krivnjom medija, tog omiljenog strašila ili babaroge svake jeftine sociopolitičke analize. Naime, navodno narastajuće medijsko žutilo i senzacionalizam samo su odraz naših sopstvenih strasti za dobrom pričom. Takve su priče sa nama oduvek, a menjao se samo medij(um), to sredstvo u doslovnom smislu. Od kamena antičkog teatra do roto papira ljubavnih romana, preko sredstava štampe, radija, televizije i interneta, naravno. Tako je, neko priču iznese i prenese na kvalitetan i talentovan, a neko na džiberski način. Neko je umetnik, a neko ne ume ili otaljava. Prosto, jedno je BBC dokumentarac, a drugo je Mira Adanja Polak, koja nešto drobi sa trećom sobaricom nekakve baronice u jednom od kolonijalnih zapećaka planete i prodaje to kao glamur i „đet set“. Ali ima nešto i u dobroj priči koja pritiska naše dugmiće, a ne samo u sredstvu i načinu na koji ona dospeva do nas.

A Pistorijusova priča je jedna od njih. Jer, prvo, imamo slavnog sportistu bez nogu koji pobeđuje uprkos preprekama (što budi toplinu oko srca). Drugo, imamo atraktivnu plavušu (što budi toplinu oko prepona). Treće, imamo vreli pištolj i miris baruta u bogataškom kupatilu (ovo već zakovitlava moralni kompas, gde god da se taj nalazio). Na kraju, tu su i sumnja i zapitanost da li je posredi hladnokrvno ubistvo sa predumišljajem, uz elemente policijske korupcije, ili je zaista u pitanju nesrećni slučaj. Sada već imamo ringišpil u glavi. Dakle, od erosa do tanatosa preko mračnih predmeta želje, svi arhetipski motivi su tu: sažaljenje, strast, zavist, slava, moć, seks i smrt. Zar je onda zaista neobično što su se mediji uhvatili Oskara Pistorijusa kao pijan Kosova? Gorki film noar ili romantična melodrama, nebitno, deder te ljubičaste naočare i kokice ovamo.

Naime, mnogo je interesantniji odgovor na pitanje šta to čini dobru priču dobrom. Aristotel se još u 4. veku pre nove ere u „Retorici“ pitao šta neki sadržaj (u njegovom slučaju, nekakav govor) čini ubedljivim, znamenitim ili vrednim pamćenja. Aristotelov odgovor je glasio: etos, patos i logos. Za one sa jeftinijim ulaznicama kad se radi o starogrčkom, to je značilo da najbolji i najubedljiviji govori obično imaju moralnu dimenziju, zatim emocionalni sadržaj i, na kraju, logičku utemeljenost. Jedno 2350 godina kasnije, isto važi i za savremene medijske sadržaje koji žele da budu upamćeni ili bar čitani. „Etika, emocije i logika“ je recept za kotlić ili princes-krofne oratorske, kao i medijske popularnosti. Uzgred, ista stvar je bila podvrgnuta i naučnom testu, odnosno empirijskoj proveri koji se to novinski članci unaokolo dele, šalju ili „šeruju“ po internetima. Odgovor je bio skoro identičan: tekstovi koji su kvalitetno napisani (logos), koji problematizuju neku moralnu stvar (etos) i koji bude snažne emocije (patos). Samo pogledajmo u vesti koje smo jutros pročitali ili podelili na Fejsbuku.

Dakle, bez obzira na to da li je posredi „Ubijena žirafa u zoološkom vrtu u Kopenhagenu“ ili „Pet namirnica koje sprečavaju rak testisa“ čita se, deli i prodaje ono što nas čini moralno nakostrešenim i/ili emocionalno uzbuđenim, bilo to na pozitivan ili na negativan način. Uzgred, eto domaćeg zadatka za naprasno materijalizovanu klasu onih što žive od interneta (za razliku od nas ostalih naivaca koji živimo za internet) i koji posvud reklamiraju svemoć izvesne „viralnosti“. Svi ti razni kreatori viralnih kampanja i „uticajni tviteraši“ što pabirče „pratioce“ zapravo su u akciji otkrivanja tople vode i zato svima idu na živce. Od Aristotela naovamo, za pridobijanje pažnje javnosti „samo“ treba biti moralno, emocionalno i logički uzbudljiv. Ljudska priroda će uraditi ostalo. Bio to video klip o mladunčetu pande koje kija ili priča o sportisti bez nogu koji ubija svoju devojku, svejedno, erektivnim nas čine stvari koje nas kognitivno, emocionalno i moralno šokiraju i/ili inspirišu.

Na kraju, zašto uopšte da nas bude briga za Pistorijusa i njegov vatreni ljubavni život? Nemamo li pametnija posla u svom? Sociolog Robert Ezra Park je još 1920-ih godina rekao da novine danas imaju funkciju kakvu je ranije imalo seosko ogovaranje. I radio je kao novinar, pre i paralelno sa univerzitetskom karijerom, tako da je dobro znao šta govori. A to je funkcija društvene kontrole. Ogovaranje ili trač, posebno ako imaju izvesnu saznajnu i emocionalnu dimenziju, iznova kalibrišu spomenute moralne kompase. I globalni medijski sadržaji zapravo jašu na tu ljudsku strast. Sve su to recidivi naše ljudske prirode, dok smo u malim plemenskim zajednicama lovili, sakupljali i tračarili od pećina do medijske džungle i nazad. A činjenica da se danas radije naslađujemo životima slavnih ličnosti, a ne rodbine, prijatelja ili kolega govori nešto blistavo o karakteru modernog društva.

S tim u vezi, da li bismo radije da komentarišemo cipele koleginice sa posla ili Oskara Pistorijusa? Onu malu sa šestog sprata što je ostala u drugom stanju u sedamnaestoj ili usvojeno crnče Anđeline Džoli? Našu ujnu što nikako ne napušta svog alkoholičara od muža ili pijanog Mela Gibsona kad mu se omakne antisemitizam? Nije li bolje da treniramo društvenu kontrolu, cokćemo i kršimo prste nad belosvetskim slavnim ličnostima nego nad svetinom iz našeg okruženja? Činjenica da se zabavljamo globalnim trivijalnostima svedoči o tome da su naši privatni životi dovedeni u red. Kao i da ljudima iz naše blizine pružamo dovoljno privatnosti i slobode, umesto da ih podvrgavamo privatnoj kontroli zbog sopstvenog moralnog rasuđivanja ili emocionalne uzrujanosti. Ne treba mistifikovati ili kriviti medije samo zato što se plašimo da pogledamo u ljudsku prirodu ili u ogledalo. Ljudsko ogovaranje je to koje je zarazno, a ne nekakva prenapumpana viralnost zbog sveopšte zavere medijskih magnata. Drugim rečima, nisu tu mediji krivi ni za šta. Ljudi su ti koji vole bajke sa dobrim triler-zapletom. Odajmo im se onda bez stida.