Zašto Isus nije bio marksista?

Zapravo, sve je posve neprijatno zbog slobodnih dana koji se samim tim podlo prepliću, umesto da se po zgodnom običaju dupliraju. A i kuvana šunka ili pečenje baš i ne idu na talandaru ili žicu zalivenu pivom. Međutim, ima li tu još nečeg (ne)usklađenog? Može li navodni ustanak iz groba Isusa Nazarećanina poslužiti kao inspiracija za ustanak protiv eksploatacije i otuđenja? Drugim rečima, da li je Isus bio marksista?

Narativ o Isusu kao prvom komunjari je star koliko i komunizam. Ako je suditi po jevanđeljima ili zvaničnim biografijama, Isus iz Nazareta je zaista bio na strani siromašnih, bolesnih i ugnjetenih – zemaljskog roblja i prezrenih na svetu. U čuvenoj i pomalo blesavoj zoološkoj komparaciji, Isus je istakao da je „lakše kamili da prođe kroz iglene uši nego da bogataš uđe u carstvo božije“ i dodao „Ako hoćeš savršen da budeš, idi i prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu“ (Matej 19: 16-30). Uzgred, drug Isus je verovatno mislio na kanap ili uže od kamilje dlake, a ne na celu kamilu, ali su se prevodioci bili zbunili. Zatim, bio je najagresivniji u svom napadu na trgovce (volovima, ovcama i golubovima) u hramu u Jerusalimu, kao i na one koji su tamo menjali novac u stranim valutama. (Jovan 2: 13-22, Matej 21: 12-17, Luka 19: 45-48). Antikapitalista i revolucionar kakvim ga je ćale dao, „Načinivši bič od uzica, (Isus) izgna sve iz crkve, i ovce i volove, i menjačima prosu novce i stolove ispremeta, i reče … ne činite od doma Oca mog dom trgovački“ (Jovan 2: 15-16). Ovi motivi su vekovima bili interpretirani kao opravdanje antisemitizma, ali u njih se i te kako može ušunjati i antikapitalizam.

Istovremeno, Isus je bio i pristalica oporezivanja i jake države. Naime, kada su ga lokalci upitali da li je dopušteno dati porez caru ili ne, on je, „razumevši lukavstvo njihovo“, odgovorio da samo tako plate porez i poručio im „Caru podajte carevo, a bogu božje“ (Matej 22: 15-21), time zagovarajući i odvojenost države i crkve. Predviđao je i ohrabrivao društvenu i političku revoluciju rečima: „A kad čujete ratove i bune, ne plašite se; jer to sve treba najpre da bude… Ustaće narod na narod i carstvo na carstvo, i zemlja će se tresti vrlo po svetu“ (Luka 2: 9-11, Matej 24: 6-8). U ličnom programu zdravstvene i socijalne zaštite, ozdravljao je gubavce, nepokretne, slepe, epileptičare, pa i jednog gluvog mucavca, a zagovarao je i šestodnevnu radnu nedelju („Subota je stvorena radi čoveka, a ne čovek radi subote“). Najzad, tražio je od svih po mogućnostima, a delio unaokolo po potrebama – čak je i sa pet vekni hleba i dve ribe nahranio jedno pet hiljada ljudi (Matej 14: 13-21). U svom etičkom učenju u Besedi na gori tvrdio je „Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko; blago onima koji plaču jer će se utešiti; blago krotkima, jer će naslediti zemlju; blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi“ (Matej 5: 3-6, Luka 6: 20-21).

Dakle, nije li Isus u svojim pričama o carstvu nebeskom zamišljao jednu komunističku utopiju i kraj istorije u kojem su ljudi najzad jednaki? Kraj nedaća i nevolja, svet u kojem su svi zdravi, skromni, poštuju oca i mater, i ne rade vikendom? Usput pozivao na pobunu u ime društvene jednakosti i kritikovao društveno privilegovane, profitere i bogate? Postoji i duga tradicija crkvenih otaca koji su nastavili ovo učenje, od Isusovog brata Jakova Pravednog (da, imao je brata ili polubrata), preko Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog, sve do evropskog hrišćanskog socijalizma iz 19. veka i latinoameričke teologije oslobođenja iz 20. veka. A videvši kakvo se sve zlo i naopako pripisuje njegovom imenu, Isus Hrist bi verovatno sam za sebe rekao da nije hrišćanin, baš kao što je i Karl Marks za sebe bio rekao da nije marksista. Da li sve to znači da je Isus bio rani nevladini ili humanitarni aktivista za ljudska prava, ili možda lider prve revolucionarne komunističke ćelije? Udarničke krilatice poput „Petokraka sa pet roga, ja se borim protiv boga, ne borim se protiv Hrista, on je bio komunista!“ svakako jašu na taj motiv. Da li onda srpu i čekiću valja dodati i krst i ribu? Seksualna tenzija između pravoslavlja i komunizma se i onako snažno izliva upravo u uskršnje-prvomajskim obžderavanjima i oblokavanjima. A tri očenaša i dve sindikalne polutke će svakako okajati grehe.

Sve je to simpatično i lepo. Ali, ne, Isus Hrist nije bio marksista, ni komunista. Ova sholastička natezanja i teološke revizije zvuče zgodno i seksi, ali džabe im. Marksistička filozofija i društvena teorija ipak su mnogo ozbiljnije od hodanja po vodi i ostalih mađioničarskih trikova. Ako je uopšte i postojao, Isus je nostradamuski propovedao i apokaliptičario u nejasnim, nemuštim i šizofrenim parabolama koje svako može da tumači na svoj način. Uz to, Isus iz jevanđelja nije uvek skroman, već i arogantan (npr. kad zahteva da ga ljudi prate, čak i po cenu napuštanja svojih roditelja, žena i dece), pati i od kompleksa superiornosti i često je krajnje egocentričan. Ovo je možda slika i prilika karaktera ili ličnosti nekog NVO mladog lidera od pre dve kile godina, dakle, jednog napornog vegana, hipika i lajfstajlera koji bi da menja svet i druge po sopstvenom uzusu. Ali ne i slika istinskog marksiste ili osobe koja sa ponosom i dosledno može da nosi (prez)ime onog nemačkog filozofa i pivopije kao etiketu. Uostalom, dok su za Isusa iz Nazareta savremenici govorili da ga je zaposeo demon, za Karla Marksa su govorili da je „demonski genijalan“.

Isus nije marksista pre svega zato što on i njegovo učenje odvraćaju pažnju ljudi sa ovog sveta, i usmeravaju ih na neki drugi svet. Naprosto, Isus reakcionarno nagovara ljude na to da zanemare zemlju u ime neba. Dok nam upravo revolucionarni marksizam može pomoći u tome da razumemo ovo lukavstvo uma. Kako je o tome vrhunski i nadahnuto pisao baš Karl Marks, „verska nevolja je prvi izraz istinske bede, a istovremeno i protest protiv istinske bede. Religija je uzdah progonjenog bića, duša u okrutnom svetu, kao što je duh u bezdušnim prilikama“. Za Marksa i marksiste religija je i bila i ostala „opijum naroda“ ili „opijum za mase“ („Opium des Volkes“). Dok se ne čitaju i ne poznaju rečenice koje okružuju ovu popularnu sintagmu, niti se razume doba u kojem je nastala. Jer u vreme dok je Marks pisao o tome, opijum je bio smatran za lek, a ne drogu, a i sam Marks ga je obilato koristio da bi ublažio svoj hronični i nepodnošljivi svrab kože i čireve po istoj. I sad, baš kao što je opijum bio instant „olakšanje“ za njegovo teško fizičko stanje, i religija je za njega bila samo popularni balzam, zmijsko ulje ili kineska mast za patnje naroda.

Dakle, za marksiste, trabunjarija o carstvu nebeskom bila je i ostala samo nadrilekarski sirup i šarlatanska tinktura, srebrna ili homeopatska voda, akupunkturna igla ili travarska vradžbina za odvraćanje pažnje, trošenje resursa i efekat placeba sa TV reklame. Na jednoj strani je antinaučno isceljivanje molitvom i verom, a na sasvim drugoj i suprotstavljenoj stoji naučni marksizam. Zato jedino što stvarnim revolucionarima tada preostaje jeste ukinuti ili odbaciti celu tu gužvu jer, veli drug Marks, „Ukinuti religiju kao iluzornu sreću ljudi znači zahtevati njihovu stvarnu sreću. Zahtevati da se odrekne iluzija o postojećem stanju stvari znači zahtevati da se odbaci stanje stvari kojem trebaju iluzije. Kritika religije tako je na samom početku kritika doline suza, čiji je oreol religija“. Karl Marks je bio veliki, kosmati i ljutiti čovek 19. veka. Dok su se njegove kolege i savremenici bavili već ustanovljenim poretkom, idealima, duhom i kojekakvim nebom, za njega je osnovna društvena stvarnost bila na zemlji. U fabrikama i nehigijenskim radničkim naseljima gde vladaju siromaštvo, kriminal i bolesti, u zapuštenim ulicama iza domaćinstava uglednih preduzetnika i napuderisanih plemića. Bio je besan i bogoradio je protiv licemerja i slepila onih koji to nisu videli ili nisu želeli da vide jer su živeli dobro, bili siti i na toplom. Ono o čemu su govorili filozofi, političari i sveštenici, za Marksa je bila samo dimna zavesa stvorena da zamuti pogled ka toj teškoj stvarnosti.

Mnoge su samozvane mesije ljudima nudile svoja predizborna obećanja za vreme posle smrti ili nakon ovog života. Samo da bi im svojim iluzijama odvratili pažnju od tog života i od realne patnje radnog naroda. Neki su bili skloni trikovima i nasilju (Mojsije), neki mazohizmu (Sidarta Gautama ili Buda), a neki devojčicama (Muhamed), ali svi su nagovarali na trampu sreće na ovom svetu u ime sveta koji nikad neće doći. Isto je bilo i sa Isusom iz Nazareta, koliko god u njegovim rečima možemo više ili manje nakaradno iščitavati nešto progresivno i buntovno. Da, čovek je imao par inspirativnih opaski i verovatno je razapet i ubijen zbog svoje verske subverzije, sektašenja ili jeresi, što je grozno. Ali, to još uvek ne znači da je njegova poruka zaista bila poruka u ime slobode i jednakosti na ovom svetu i u ovom životu, onom jedinom koji imamo. Dok ideje Karla Marksa i njegovih sledbenika nisu mesijanske, mađioničarske ili apokaliptične, čak i ako su ih razni Staljini kao takve predstavljali. U pitanju je bio vešti i nadahnuti krik protiv celokupnog „stanja kojem su iluzije potrebne“, stav protiv pristanka na dolinu suza koju zovemo životom.

A najveća od svih prevarnih dimnih zavesa je upravo ona prema kojoj je baš super i posve prirodno toliko rmbačiti i patiti, zato što će se to sve jednom isplatiti i pozlatiti. Opijumski utešna priča prema kojoj su siromašni i nišči duhom svakako „blaženi“, pa neka se primire, iskuliraju, strpe i otrpe, zato što je „njihovo carstvo nebesko“. Marks nije pristao na tu opojnu žvaku za mozak, ili na tu zubnu protezu za lakše gutanje neprijatne stvarnosti. Za prave marksiste poenta je u carstvu zemaljskom. Dok svaki pogled ka pozlaćenom nebu samo odražava interese vračeva, šamana, bramana, gurua, mesija i ostalih popova. S tim u vezi, ispravno vele marksisti, i u modernom društvu buržoaski interesi pronalaze svoju podršku u protestantskim ideologijama o ličnoj moralnosti, vrednosti napornog rada, individualnog uspeha, samokontrole, poštovanja zakona i tuđe imovine. Treba nam manje Vebera, a više Marksa, na ove praznične i profane datume u kalendaru. Za Marksa, „religija je iluzorno Sunce koje se okreće oko čoveka, sve dok on najzad ne počne da se okreće oko samoga sebe“. Mislimo o tome dok za Prvi maj na roštilju okrećemo krmenadlu da ne zagori. I slobodno ofarbajmo jaja u crveno, ali u ime crvenog barjaka istinske slobode, jednakosti i svetske revolucije.