Zašto nije uspeo Peti oktobar?

I zašto konzumiraju svoju decu, po giljotinama ili atentatima?

Kako to da pojedine revolucije zakovitlaju potpuno novo društvo i sistem, a druge samo promene režim i/ili ubrzo se vrate na staro?

Sociolozi zato razlikuju društvene od političkih revolucija, gde su društvene revolucije sistemske transformacije osnovnih društvenih struktura, institucija, vrednosti i ideologija, dok političke revolucije samo svrgavaju dotadašnju vlast, ali bez pratećih i dubokih društvenih transformacija.

Zbog čega je onda Peti oktobar 2000. očigledno bio tek politička, ali ne i društvena revolucija?

Da bismo odgovorili, zgodno je premotati vreme unazad – do kraja 18. veka. I uporediti Američku (1776) i Francusku (1789) revoluciju.

Krenimo od potonje.

Jer, ni dvadeset godina nakon juriša na Bastilju 14. jula 1789, nije delovalo da su Francuzi zaista bili postigli nešto revolucionarno, osim izdašnog krvoprolića, do povratka u monarhiju i na autokratiju.

Odmah po usvajanju svog prvog Ustava (1791), u Francuskoj dolazi do opšteg haosa i ustavne krize.

Predstavnici starog režima i revolucionari oštro se dele na danas čuvenu levicu i desnicu, po banalnom rasporedu sedenja.

Kralj je još uvek imao pravo veta i poput Koštunice štitio stari režim.

Aktivnosti Skupštine bile su blokirane i neuspešne, državna riznica prazna, a građani u stalnim pobunama i neredima.

Sledeće godine, Francuska ulazi u krvavi rat sa Austrijom i Pruskom (1792), a revolucionari napadaju kraljev dvorac, masakriraju kraljevu gardu i par hiljada ljudi po zatvorima.

Dogodine obezglavljuju i samog kralja sa ženom mu, a u rat sa Francuskom ulaze i Velika Britanija, Holandija i Španija.

U septembru 1793. nastupa period Terora, kada je za godinu dana pogubljeno oko 40.000 ljudi.

Većinom seljaka, i najčešće bez suđenja ili stvarne krivice. Kriza se nastavila i po okončanju Terora i smaknuću Robespjera, tokom Termidorske reakcije (1794) i novog režima Direktorijuma (1795) koji je bio podjednako neuspešan i blokiran.

Najzad, 1799. dolazi do puča ili državnog udara koji organizuje proslavljeni general iz tekućih francuskih ratova po Evropi, Napoleon Bonaparta.

Sebe je proglasio konzulom koji vlada dekretima i nikome ne polaže račune, a za novog cara se ustoličio već 1804. Revolucija je bila okončana, a Francuska je iznova postala monarhija.

Jesmo li se za ovo borili? i Da li nam je sve ovo trebalo?, sigurno je bilo na umovima i usnama Francuza napaćenih evropskim i unutrašnjim ratovima, političkim krizama i političkim terorom.

Francuska je na svoju istinsku, demokratsku i sekularnu (Treću) republiku morala da sačeka još čitavih 80 godina, rođenoj iz katarze nakon katastrofalnog poraza u ratu sa Pruskom (1870).

S druge strane Atlantika, građani trinaest američkih kolonija ustali su protiv britanske vlasti 1775.

Zato što se njima grubo upravljalo iz Londona, a nisu imali svoje političke predstavnike u britanskom Parlamentu.

Nakon osmogodišnjeg revolucionarnog Rata za nezavisnost (sa, uzgred, samo 17.000 žrtava na obe strane), po prvi put je uspešno svrgnuta vlast nekog kolonijalnog carstva u svetskoj istoriji.

Nezavisnost je proglašena 4. jula 1776, a već 1787. je kreiran američki Ustav, i koji je na snazi i danas.

Krajnje uspešno i komotno je stvorena prva moderna republika i najduža neprekinuta demokratija na planeti Zemlji.

U Novom svetu nije bilo nikakvih kontrarevolucija, reakcija i restauracija, nijedan američki predsednik nije se proglasio za kralja, niti je bilo nekakvih giljotina, smaknuća revolucionarnih vođa, prekih sudova i terora.

Kako to?

Zašto Amerika, a ne Francuska?

Zašto Četvrti, a ne Četrnaesti juli?

I zašto ne Peti oktobar?

Ubedljivo najbolje objašnjenje ponudio je briljantni francuski mislilac Aleksis de Tokvil u svoje dve knjige na temu upravo ove dve revolucije i društva – O demokratiji u Americi (1835) i Stari režim i revolucija (1856).

Ove istorijske i sociološke lekcije neverovatno su ilustrativne i nepojamno aktuelne i kad je reč o (ne)uspehu Petog oktobra.

Prema Tokvilu, i kako to sumira istoričar Nil Ferguson, postojalo je najmanje pet fundamentalnih razlika između francuskog i američkog društva u tom trenutku, a samim tim i između revolucija koje su ova društva proizvela.

Prvo, Francuska je bila krajnje centralizovana, a Amerika ekstremno federalizovana država.

I sa neobično uticajnim liderima i parlamentima saveznih država, lokalnih samouprava i vibrantnim civilnim društvom uopšte.

Drugo, ideološko gorivo Francuske revolucije bila je Rusoova ideja o nekakvoj opštoj volji naroda, koja je posmatrana kao mnogo značajnija od vladavine zakona, nasuprot moćnoj pravnoj tradiciji Amerikanaca.

Treće, francuski revolucionari oštro su napadali religiju, (Katoličku) crkvu i tradicionalne društvene vrednosti, dok se Amerikanci (razdeljeni u gomilu protestantskih crkava i tradicija) u tu stvar uopšte nisu mešali, dopuštajući ljudima da slobodno veruju u šta god požele.

Četvrto, Francuzi su isuviše mnogo društvene moći bili stavili u ruke relativno neodgovornim intelektualcima ili filozofima sa grandioznim vizijama budućeg društvenog poretka, dok su revoluciju u Americi mahom predvodili krajnje praktični ljudi i preduzetnici.

Peto, i najvažnije za Tokvila, Francuzima je bila značajnija jednakost od – slobode.

Zvuči poznato?

Aleksis de Tokvil je eksplicitan: „Građanin Sjedinjenih Država je od najranijeg detinjstva naučen tome da se oslanja samo o sopstvene napore da bi se odbranio od zla i životnih nedaća; na društvene autoritete gleda sa nepoverenjem i nelagodom. U Americi je sloboda udruživanja u političke svrhe neograničena. A u demokratskim zemljama je takvo udruživanje najpotrebnije, kako bi se sprečio despotizam partija i vladara“.

Drugim rečima, komparativna slabost francuskog društva, u poređenju sa američkim, bila je onaj osnovni razlog zašto su Francuzi olako žrtvovali individualne slobode u ime nekakve opšte narodne volje – i vratili se autokratiji.

I, Francuz Tokvil je skoro u fusnoti dodao i sledeću (možda i ključnu?) šestu tačku: „U Francuskoj je i strast za ratom toliko snažna da ne postoji dovoljno lud ili štetan poduhvat u slavu Države, a da se Francuz ne oseća počastvovanim da je brani, čak i rizikujući svoj život“.

Tokvilove dijagnoze važe i za Srbiju danas, par stoleća kasnije.

I zato ne iznenađuje što su dometi Petog oktobra nažalost ostali skromni.

Krenimo redom.

Prvo, i srpsko društvo bilo je i ostalo izuzetno centralizovano, hijerarhijsko, i sa slabom tradicijom građanskog udruživanja odozdo.

Drugo, mitološki i romantičarski ideal nekakve (narodne) opšte volje Rusoa u Srbiji je oduvek bio važniji od vladavine prava ili od prosvetiteljskog Duha zakona Monteskjea i Loka.

Pa kakvi zakoni, kakvi bakrači, valjda mi znamo šta je najbolje za narod?

Treće, iako petooktobarci nisu nameravali da ukinu religiju i crkvu (naprotiv), oni su brzim i nepromišljenim kopiranjem evropskih vrednosti neoprezno i kratkovido udarili na mnoge duboko ukorenjene i tradicionalne društvene vrednosti.

Prisetimo se npr. neuspešne Parade ponosa i pratećeg nasilja već 2001, ili sve težine procesa suočavanja sa prošlošću i ratnim zločinima nakon Petog oktobra.

Četvrto, i lideri mišljenja Petog oktobra bili su upadljivo nepraktične intelektualne elite, baš kao što su i, peto, teme društvene jednakosti u srpskom društvu bile i ostale važnije od tema društvene slobode.

Najzad, i za razliku od Amerikanaca iz citiranog fragmenta, građani Srbije mahom ne posmatraju društene autoritete i centralnu vlast sa nepoverenjem i nelagodom, već sa potuljenom skromnošću i netalasajućim poltronstvom.

A naša strast za ratom ili pravednom žrtvom u ime Države i njene veličine takođe je legendarna, koliko i istorijski realna.

Dakle, samo 12 godina od proglašenja demokratske republike (1792), Francuska je opet postala autokratska carevina (1804).

Isto kao što i samo 12 godina nakon Petog oktobra (2000) na vlast u Srbiji dolazi Aleksandar Bonaparta ili Napoleon Vučić (2012).

Iako ne treba potceniti ulogu velikih ličnosti u istoriji, valja iznova pročitati Tokvila.

Jer biće da ima nešto i u samoj strukturi i supstanci francuskog, odnosno srpskog društva, a što je onemogućilo uspešn(ij)u društvenu revoluciju.

Nije stvarnu revoluciju u Srbiji sprečila jedino antimoderna, antizapadna i kriminalna državna bezbednost na vezi sa ratnim zločinima i Moskvom.

Niti su to uradili samo atentatori na Đinđića, te potonji Koštunica, Tadić, Dačić, Vučić i ostale Bonaparte.

Iako jesu odigrali svoju tragično-farsičnu ulogu u zaustavljanju strukturnih društvenih reformi, odnosno u restauraciji starog režima i vaskolikoj reakciji.

Peti oktobar u Srbiji zato nije osujetila samo famozna duboka država.

Našu revoluciju sprečilo je i naše – duboko društvo.