Zeleni nacionalizam?

I nisu li Zeleni jedino nekakvi levo-liberalni hipici i vegetarijanci koji vole da šetaju prirodom i da grle drveće? Od kad to i opskurne desničarske grupe i ideje komotno prate zaštitu životne sredine – reka, zemlje i vazduha?

Pa, bukvalno oduvek. Nacionalizam i ekstremna desnica često su marširali ruku pod ruku sa ekologizmom.

Još od svojih početaka u 19. veku, ekologija beše vezana za jedan krajnje reakcionarni politički okvir, a tek zatim za političku levicu.

Mnogi će eko-fašisti zato i danas naglašavati supremaciju Zemlje nad ljudima i strancima. Pa otuda i pojava raznih eko-četnika ne treba da iznenađuje – već da upozorava.

Kad mislimo o ekologizmu kao ideologiji i praksi, neretko ga mentalno vezujemo jedino za njegovu američku verziju.

Za specifičnu mešavinu ideja Henrija Dejvida Toroa i Teodora Ruzvelta sa kontrakulturom 1960-ih godina, antiratnim protestima, Grinpisom itd.

Međutim, biće da je takav progresivni i mirovnjački ekologizam više kuriozitet nego pravilo. Ekologizam u Starom svetu ima posve drugačije i mnogo mračnije korene.

Kako to analizira istoričar moderne Evrope Piter Stodenmajer, a čije podatke ovde iscrpno koristimo, zapravo je Pruska ili Nemačka bila rodno mesto i nauke o ekologiji i savremene zelene politike.

Ali i one zloslutne sinteze između naturalizma i nacionalizma, a pod uticajem kontra-prosvetiteljstva i romantičarske tradicije.

Verovatno prvi ekolog u modernom smislu te reči bio je nemački istoričar Ernst Moric Arndt. Još 1815, i u osvit industrijalizacije centralne Evrope, on u tekstu O brizi i zaštiti nad šumama hrabro i elokventno ustaje protiv seče šuma i eksploatacije zemljišta.

Sve sjajno, zar ne?

Možda, ali je Arndt istovremeno bio i militantni nacionalista, ksenofob i antisemita.

Za njega, jedino su Nemci bili i ostali rasno i etnički čisti, a ne rasni mešanci, zbog čega i otvoreno tvrdi da mrzi Francuze i Engleze.

A posebno je mrzeo Poljake i ostale Slovene, smatrajući ih divljacima koji su nesposobni da imaju državu, nauku, kulturu i umetnost.

U pitanju je bila ekološka odbrana rase i nacije, te krvi i tla – a ne kuca i maca, cveća i drveća.
Slično beše i sa njegovim učenikom Vilhelmom Rilom koji 1853. objavljuje studiju Polje i šuma gde takođe poziva na ekološki militantnu odbranu netaknute prirode ili divljine.

Ali, u pitanju je bila i mistična odbrana i zaštita jedino onih nemačkih šuma, nemačkih polja, i nemačkih ekosistema.

A nemačke su bile i arijevski plavokose i tevtonski plavooke individue, a ne nekakvi Jevreji ili Sloveni u Drugom Rajhu.

Dakle, ova zelena agenda tada bogoradi protiv prosvetiteljstva, industrijalizma i urbanizacije kao modernih tvorevina koje pristižu za Zapada (Engleske i Francuske).

I sve to u ime jednog provincijalnog, ruralnog ili seoskog romantizma, te očuvanja etničke i rasne čistoće pred izazovima stranaca.

Zvuči poznato?

Zatim, i sam pojam ekologija skovao je čuveni nemački prirodnjak Ernst Hekel 1867, a koji je već bio ozbiljan naučnik i popularizator Darvinove teorije evolucije.

Pa ipak, i taj osnivač ekologije kao nauke beše vatreni zagovornik eugenike i rasne superiornosti nacija. Ovo je kulminiralo u njegovom nacionalizmu i antisemitizmu tokom Prvog svetskog rata, a pridružio se i okultnom i desničarskom Društvu Tule.

Naprosto, Arndt, Ril, Hekel i mnogi njihovi zeleni sledbenici posejali su organsko seme iz kojeg će ižđikati nacionalsocijalizam.

Jer fanatična opsesija čistoćom prirode neretko sklizne u opsesiju (etničkom) čistoćom države, nacije i rase.

Naime, nemački ekološki pokret neodvojiv je od tzv. narodnjačkog pokreta, a koji amalgamski spaja etnički nacionalizam sa ekološkim misticizmom.

I to u snažnom napadu na zapadnu modernost, racionalizam i urbani kosmopolitizam (kojeg su, uzgred, personifikovali Jevreji, te i mrski Francuzi i podli Englezi).

U okvirima ovih narodnjaka ili folkera, propoveda se povratak na selo, vaskolika čistoća ruralnog života, te razni prirodni zakoni i prirodni poredak.

Jer, „Kad se ljudi pobune protiv gvozdene logike prirode, oni dolaze u sukob sa istim onim principima kojima duguju svoje postojanje kao ljudi. Njihovi postupci protiv prirode zato i dovode do njihovog pada“. Zvuči seksi? Možda, iako su u pitanju reči jednog Adolfa Hitlera iz Majn Kampfa (1925).

I prvu ekološku ili organsku poljoprivredu pokrenuo je austrijski antisemita, vatreni rasista i ezoteričar Rudolf Štajner.

Vodeći ideolog doktrine krvi i tla u nacističkoj Nemačkoj bio je agronom, eugeničar i Hitlerov ministar poljoprivrede Rihard Dare, a koji je takođe insistirao na lokalnom, organskom i čistom uzgajanju hrane.

I filozof-nacista Martin Hajdeger nastojao je da premosti fašizam i ekologizam, zagovarajući autentično Biće u otadžbini, nasuprot novim industrijama.

I Hitler i Himler bili su strogi vegetarijanci i zaštitnici životinja, privučeni mističnoj prirodi i homeopatskim lekovima, dok je vodeći nacistički ideolog i ministar Alfred Rozenberg, još 1930. pisao: „Danas svedočimo masovnom odlasku ljudi iz sela u gradove, a što je smrtonosno za narod; ovo uništava vezu između čovečanstva i prirode, i podstiče rasni haos“.

I Hitlerjugend usvaja estetiku i vrednosti onih ranijih omladinskih, apolitičnih, a nacionalističko-ekoloških grupa (poput Die Wandervogel) kao militantnih izviđača u prirodi koji se protive industriji i gradovima.

Najzad, i sam holokaust beše promovisan kao politika čišćenja onih prljavih, parazitskih i štetočinskih elemenata iz jedne etnički nečiste prirode i društva.

A sve to nije samo (ne)davna istorija. I danas su mnogi autentično fašistički pokreti zaokupljeni brigom za zaštitu životne sredine, kao i za prepaljeno vođenje tzv. zdravog života i pratećih fiskultura.

Ekofašista je bio i terorista Ted Kačinski (Unabomber) 1978, kao i Brenton Tarant koji je 2019. ubio 51 osobu po džamijama na Novom Zelandu radi čiste prirode i nacije.

I današnja nemačka Zelena partija beše opterećena ovim ideološkim napetostima, te se od nje odvajaju mnoge frakcije koje zagovaraju zaštitu kulturnog identiteta i rasne čistoće od migranata.

Međutim, onaj savremeni ekologizam nije nužno, niti prirodno povezan sa ovim odurnim i reakcionarnim politikama.

Nebrojeni zaštitari životne sredine danas jesu ideološki levičari, antinacionalisti i odvažni antifašisti.

Poenta je samo u tome da ne treba da se preterano iznenađujemo ili cokćemo i kršimo prste ukoliko pojedini među nama koriste ekologiju za primarno nacionalističke, antimoderne i parohijalne politike.

Ekološke teme mogu (zlo)upotrebiti i politička levica i politička desnica. Ekologija, sama po sebi, ne propisuje konkretnu politiku i političke vrednosti.

Dok oni koji borbu za zdraviju životnu sredinu definišu kao apolitičku, ili stvar koja volšebno lebdi iznad levog i desnog, modernog i konzervativnog, zapravo su istorijski neuki, te politički naivni pojedinci.

Svako ko je i minimalno upoznat sa ekološkim aktivizmom, svestan je ovih ideoloških tenzija. I osoba i pokreta koji su najradije uskogrudo zainteresovani jedino za zaštitu onih naših šuma, reka i vazduha pred izazovom mrskih stranaca, od Stare planine do Jadra, ali bez razumevanja jedne šire, socijalne i sociološke slike.

Zelene politike dobro kapiraju deluj lokalno element iz čuvenog ekološkog slogana. Ali mnoge od njih, nažalost, muku muče sa onim drugim i kosmopolitskim elementom – misli globalno, zar ne?

I sad, da ne bude zabune ili zamene teza. Demonstranti, organizatori i govornici sa naših Ekoloških ustanaka niti su rasisti, fašisti ili nacisti, zlo i naopako.

U pitanju su krajnje progresivni i razboriti pojedinci, pa čak i prijatelji i poznanici ovog sociologa i kolumniste (npr. Zelenović i Lazović), iskreno zabrinuti za stanje životne sredine u Republici Srbiji.

Dođavola, pobunila se i jedna Emilija Popadić! Međutim, upravo zato je i ulog mnogo veći kad je reč o sudbini ili o samoj duši rastućeg zelenog pokreta u našoj zemlji (i njenom vazduhu i vodi).

Upravo zato je ona sramotna istorija ekologizma neobično važna za celovito razumevanje tekuće društvene i ekološke krize.

Kao i za razumevanje sporadične ksenofobije, mistične duhovnosti, nativizma i parohijalizma u borbi za zdravu životnu sredinu među našim građanima. Istorija ekološkog pokreta mora da posluži kao upozorenje – da ekologizam u našoj Republici ne sklizne u onaj uskogrudi nacionalizam.

I onda, šta tačno smatra naš Petar Petrović sa uplatnice, kad mu nutkamo zelenu politiku? Koje ideološke i moralne temelje mu tada milujemo i drmamo, kad pozivamo na čistu vodu, vazduh i zemlju?

Priroda može da znači sve i svašta. Ekologija i te kako može biti pervertirana u nacionalizam koji popularno i zgodno štiti otadžbinu od onih drugih i drugačijih, te koji je gurka podalje od urbanih i industrijskih društava.

Ukoliko je cela ta gužva samo još jedan ksenofobni ustanak protiv stranaca i Zapada, te antiurbana i romantičarska borba protiv industrije i tehnologije, a sve radi izmaštano čiste prirode – piši propalo.

I zato – Čiji ustanak? Je li u pitanju borba za ljudsko zdravlje i blagostanje, za istinski socijalnu ekologiju i za život vredan življenja, ili samo nacionalizam u novom ruhu i zelenom odelu?

Na ovo pitanje moraju da odgovore naši ekološki ustanici, i to što pre.

Ne pretvarajmo zeleno u braon.