Žene nisu lanjski sneg

Lanjskog zato što, zahvaljujuci globalnom zagrevanju, sneg ove godine gotovo da nije ni pao. Ono što tada verovatno ne uvidamo jeste koliko dinamika cišcenja snega od strane komunalnih preduzeca znacajno utiče na zdravlje i svakodnevni život muškaraca i žena.

Jer, u tom javnom poslu takode postoje prioriteti: prvo se ciste autoputevi i glavne saobraćajnice, zatim putevi drugog reda, a tek na kraju oni trećeg reda, kao i biciklističke i pešačke staze. Ili se one uopšte i ne čiste.

Na primer, samo u Beogradu, ukupna dužina ulica tzv. „treceg prioriteta“ je oko 2000 kilometara, ali gradske službe jednostavno ne čiste ove saobraćajnice. Kakve sad to ima veze sa Osmim martom i rodnom nejednakošću? Ogromne, zato što putevi prvog, drugog i trećeg reda u gradu – razotkrivaju i one gradane prvog, drugog i trećeg reda u društvu.

Naime, putevi koji se očiste prvi, obično su i putevi koncentrisani oko poslova sa dominantno muškom radnom snagom. I, prvo se čiste kolovozi ili saobraćajnice za automobile, dok u Srbiji samo 35% žena poseduje vozačku dozvolu (nasuprot 71% muškaraca).

Vožnja automobilom čini 40% svih putovanja muškaraca, a samo 16% svih putovanja žena. Dakle, u proseku, u Srbiji i širom sveta, žene mnogo češće hodaju, voze biciklove i koriste javni prevoz u poredenju sa muškarcima. A sneg predstavlja rizik upravo za hodanje i vožnju bicikla, pošto su čak i manje količine istog na trotoaru ili na biciklističkoj stazi mnogo opasnije od snega na asfaltu kolovoza.

I sve to ima direktne posledice po raskorak ili jaz u broju nezgoda i povreda između muškaraca i žena. Prema pojedinim istraživanjima, pešaci su u tri puta većoj opasnosti od vozača u pogledu nezgoda izazvanih snegom. A većinu pešaka čine žene.

Naravno, ovo je samo jedan od nebrojenih primera u kojima žene u društvu izvlače deblji kraj one stvarne ili metaforične društvene batine. I koji nam je usput potpuno neprimetan ili krajnje nevidljiv. U ovim bojkotaškim sma(t)ranjima, udobno zaboravljamo na to da je puno pravo glasa za žene u mnogim zemljama ostvareno tek sredinom ili u drugoj polovini 20. veka: 1945. godine u Francuskoj, Italiji i Jugoslaviji, 1948. u Belgiji, 1950. u Indiji, 1952. u Grckoj, 1962. u Monaku, 1968. u Portugalu, a tek 1971. u Švajcarskoj.

Do sasvim nedavno u Evropi, a u nekim društvima i danas, žene nisu imale pravo da se brane na sudu, da se razvedu, da same odaberu muža, da abortiraju, da koriste kontracepciju, da upišu fakultet, da se zaposle, da zadrže novac koje su zaradile, da podignu kredit, da poseduju nekretninu, da budu na političkoj funkciji, da se profesionalno bave sportom, da nose pantalone ili bikini, da (ne) pokazuju svoje telo, i da uopšte imaju kontrolu nad sopstvenim životom.

I pre nego što ovu brutalnu nejednakost i sistemsku diskriminaciju ženskinja otpišemo kao stvar koja pripada (nedavnoj) istoriji – dakle, kao lanjski sneg – pročačkajmo podatke. Na primer, Globalni izveštaj o rodnom jazu Svetskog ekonomskog foruma iz 2017. godine.

Prema ovom izveštaju, za dostizanje rodne jednakosti širom sveta u četiri ključna domena (ekonomske prilike, obrazovno postignuće, zdravstveni ishodi, politička zastupljenost), i po aktuelnoj stopi belosvetskog progresa u istim pitanjima, trebaće nam još – 217 godina!

Dakle, ukoliko uopšte nastavimo da unapredujemo položaj žena tačno onako kako to radimo danas, naše cukun-cukununuke 2234. godine nove ere mogu očekivati da će biti ravnopravne sa muškarcima u pogledu ekonomije, obrazovanja, zdravlja i političke moci. A šta mislimo o tome da to malo – ubrzamo?

Rodna nejednakost, seksizam, mizoginija i diskriminacija nisu prošlost, već naša sadašnjost. I budućnost, ukoliko nastavimo po starom. Samo u nekolicini država danas, žene – koje čine preko 50% stanovnika – istovremeno čine oko 50% predstavnika u parlamentu te iste države (ovo su, redom, Ruanda, Kuba, Bolivija, Meksiko, Švedska, Grenada i Namibija). S druge strane, žene danas čine samo oko 23% parlamenata u Sjedinjenim Državama, Irskoj i Ceškoj, 20% u Rumuniji i Slovačkoj, 19% u Grčkoj, 16% u Rusiji, 15% u Brazilu, 12% u Indiji, Mađarskoj ili na Malti, a 10% u Japanu.

Koliko žena je na mestu glavnog izvršnog direktora u 500 kompanija na globalnom indeksu časopisa „Fortune“? Tačno 3%. Dakle, samo tri od stotinu direktora najbogatijih kompanija su ženskog roda. Naravno, one vidljivo malobrojne poslanice i direktorke zaista su samo banalni vrh famoznog ledenog brega, odnosno čitave strukture jedne ogromne koncentracije društvene moći koja se nalazi u rukama muškaraca.

Na delu u tačno svim društvima na planeti trenutno su: rodne nejednakosti u prihodima, zapošljavanju i nasleđivanju; blagi ili poveći raskorak u stopama pismenosti i obrazovanja; nevidljivi i neplaćeni rad u domaćinstvu; nasilje u porodici i silovanje žena; seksualno zlostavljanje i uznemiravanje žena na radnom i/ili javnom mestu; gigantski korpus rodno neravnopravnih kulturnih normi; patrijarhalni propisi o (ne)prikladnoj hrani, piću, odeci, dužini kose, količini masnog tkiva ili dlačica po telu za žene; simbolički izrazi dominacije poput pokrivanja glave i lica; rodno zasnovani stereotipi o nižoj inteligenciji i sniženoj racionalnosti žena; strukturna isključenost žena iz prirodnih nauka i inženjerstva, ali i umetnosti, muzike i filma; potpuno licemerni seksualni morali i standardi lepote; izdašne rodne nejednakosti čak i u jezicima kojima govorimo; tabui na menstruaciju, raskoraci u doživljenim orgazmima, polno selektivni abortusi, medijske i marketinške objektifikacije, i tako sve do spomenutih puteva prvog i trećeg reda prilikom čišćenja prokletog snega.

A pred svim ovim zlim, naopakim, užasnim i žalosnim činjenicama savremenog doba, mi radimo – šta? Poklonimo karanfil, parfem ili seksi gaćice za Osmi mart.

U našoj olakoj, lakomislenoj i licemernoj percepciji da je rodna ravnopravnost ostvarena – ili da samo što nije – počiva ogroman deo problema. Nekapiranje obima ili razmera tekuće rodne nejednakosti otežava društvene promene u pravcu veće jednakosti muškaraca i žena. Prionimo tada na sledeći mentalni eksperiment.

Zamislimo državu ili društvo u kojem tačno po pola stanovnika čine sledeži šatro(vacki) narodi: Jacimuž i Neže. Medutim, u tom društvu pripadnici samo jednog naroda, onog Jacimuž, čine čak 75-90% poslanika u skupštini, ministara, direktora, bogataša, inženjera, naučnika, advokata, umetnika, te vlasnika nepokretnosti, fakultetskih diploma, vozačkih dozvola i ostalih pogodnosti. U tom društvu istovremeno vladaju i smatranja da su Neže manje inteligentni, odnosno nekako emotivni i nežniji narod.

I da je zato „normalno“ da se mahom oni bave kućnim poslovima i odgajanjem dece. Da eventualno rade kao učitelji i medicinski tehničari, iako je „prirodno“ da Neže budu prvo roditelji, a ne biznismeni i politicari poput Jacimuža.

Pojedini u tom fiktivnom društvu tada će se zaklinjati i u tzv. tradicionalne ili religijske vrednosti, prema kojima npr. Neže treba da pokrivaju glavu. Ili da bar ne pokazuju previše svoja tela, kako ne bi „provocirali“ ove iz naroda Jacimuž (sa izuzetkom posebno izabranih Neža za razonodu Jacimuža). Nimalo neobično, baš svi slučajevi onog redovnog, ali i seksualnog nasilja u društvu počinjeni su od strane Jacimuža prema Nežama. Zbog čega se mnoge Neže pribojavaju mračnih ulica ili susreta sa Jacimužima uopšte.

Najzad, onih 5-10% Neža koji imaju neke političke funkcije, ili su slučajno vlasnici nekakvih firmi, ovo društvo koristi kao primere da su ova dva naroda sasvim ravnopravna. I silno se uzrujava ako se neko usudi da kaže suprotno. Ukoliko smo pri iole zdravoj svesti, da li bismo takvo društvo nazvali ravnopravnim? Demokratskim? Pristojnim?

Ili je možda u pitanju sistematska diskriminacija i rasistička segregacija naroda Neže od strane naroda Jacimuž? Jedan zločinački aparthejd? Da li bi tada od gneva urlali Amnesti i Fridom Haus, reagovale Ujedinjene nacije, organizovale embargo i sankcije možda? Da li bi o tom problemu zapevali Bono i U2?

A ovaj mentalni eksperiment jeste gotovo svako realno društvo i prateća mu država na svetu. Što nikada ne smemo da zaboravimo. Narodi Jacimuž i Neže, kao očigledno i neduhovito šatrovački Mužjaci i Žene, i danas duboko neravnopravno obitavaju u svim politickim i sociokulturnim zajednicama planete.

Problem njihove nejednakosti nije rešen, naprotiv. Najmanje smo 217 godina daleko od toga. Možda i jesmo odmakli od spaljivanja veštica u srednjem veku, ali se pred nama još uvek nalazi jedan veoma dug i krivudav put. Poslovični karanfili sa svojim socijalističkim i progresivnim nasleđem zaista jesu i važni i hrabri, ali samo ukoliko nisu zgodni izgovor za strukturni seksizam i mizoginiju, nasilje i diskriminaciju.

I prilika da se sutra ujutru sa manje nelagode, krivice i griže savesti, pogledamo u ogledalo oko toga kako se kao pojedinci i društva odnosimo prema polovini ljudskih bića na ovom svetu. Zato, molim vas, ne tretirajmo rodnu nejednakost kao lanjski sneg. Već kao društvenu stvarnost, ovde i sada. Srećan međunarodni Dan Neža.