Živelo potrošačko društvo!

Kroz njene kapije prošlo je preko 12 miliona ljudi iz celog sveta. I sad, jedan od državnih službenika na tom Elisu, izvesni Ogastas Šerman, bio je i amaterski fotograf.

U pauzama od svog birokratskog posla, prilazio je migrantima u čekaonicama i fotografisao njihove portrete.

Ovako je nastala fantastična kolekcija slika ljudi iz svakog kutka planete sa početka 20. veka. Šermanove izuzetne fotografije bile su objavljene u časopisu „National Geographic“ 1907. godine, a danas se slobodno nalaze na internetima. Posebno snažan utisak ostavljaju one koje su u međuvremenu kolorizovane, zato trk do bogaoca Gugla na pretragu (ukucati: „Ellis island immigrants color photos“).

Ove fotografije prikazuju jednu neverovatnu lepezu ličnosti, emocija i karaktera, ali i nošnji i odeće ljudi naše planete. Na primer, zabrinutu Rusinku u kožuhu i beloj košulji sa cvetnim motivima, očvrsnulu Laponku u crveno-plavoj vunenoj nošnji, ponosnog i brkatog Bavarca u lederhoznama, zbunjenog Alžirca u belom kaftanu, prodornog albanskog vojnika u dekorativnom jeleku, te nežnu Italijanku u crnom velu, i druge.

Činovnik i fotograf Šerman je ove imigrante bio zamolio da mu poziraju, i to u njihovoj najboljoj, prazničnoj ili tradicionalnoj odeći. I, deluje kako u ono doba – odeća jeste činila čoveka. Posebno ljude koji su se ukrcali u brod u nepoznato, u potrazi za boljim životom daleko od rodne kuće.

Samo stotinu godina kasnije, ovakav etnografsko-fotografski projekat je doslovno nezamisliv.

Danas ljudi širom sveta, pa i migranti po prihvatnim centrima u Srbiji ili na brodovima koji tonu po Mediteranu, mahom se oblače relativno identično. Nose iste globalizovane farmerke, patike i majice kao i ljudi na Zapadu. Ili baš kao i mi sami.

Ovo je i karakteristično ksenofobni argument protivnika imigracije: „Vidi kako su pristojno i/ili moderno obučeni!“, što implicira da im i nije naročito teško. Jer, da bi tamnoputiji ljudi koji beže od rata, bede i siromaštva probudili empatiju u rasističkom umu, oni valjda moraju da nose dronjke i krpe, šta li? I sad, u ove praznične dane, mnogo se drobi o prenapučenom konzumerizmu ili sveprisutnom potrošačkom društvu.

Jerbo se izmišljeni rođendan Isusa iz Nazareta „skaradno“ pretvorio u praznik vaskolikog šopinga.

A, zapravo, razmotrimo ulogu koju je potrošačko društvo imalo u modernoj istoriji sveta. I zapitajmo se sledeće: zašto to ljudi koji se oblače kao mi – istovremeno žele da budu kao mi?

Celokupna Industrijska revolucija pokrenuta je ljudskom željom za jeftinijim tekstilom, odnosno za novom odećom. Za arhetipnu inovaciju industrijskog doba smatramo parnu mašinu, ali su predionice ili fabrike za preradu pamuka mnogo ispravniji simbol cele te revolucionarne gužve.

U središtu privredne transformacije Zapada od poljoprivrede ka industriji bila je mehanizacija proizvodnje tekstila. Kako piše istoričar Nil Ferguson, prva industrijska predionica pojavljuje se 1771, kada se tekstilne fabrike koncentrišu oko Mančestera. Zahvaljujući industrijskoj špijunaži, ubrzo se šire u Francusku (1778), Nemačku (1784) i Sjedinjene Države (1788).

Po prvi put se pojavljuju i akcionarska društva koja finansiraju otvaranje novih fabrika, i ljudski rad se organizuje po jednim sasvim novim, fabričkim principima mrskog radnog vremena. Ogromna tražnja za radnom snagom po prvi put upošljava i žene, devojke i decu, hrpetine ljudi trajno pristižu i hrle iz sela u gradove, a teški uslovi rada gradualno dovode i do prvih Zakona o radu na planeti.

Usledio je privredni rast koji je bio nezapamćen u istoriji sveta. Prosečni Britanac 1960. godine bio je šest puta bogatiji od svog prosečnog čukun-čukundede iz 1860. godine. Zbog industrijskih inovacija u 18. veku, cena tekstila je do 1830. godine opala za 90%, proizvodnja se desetostruko ubrzala, a izvoz tekstila činio je 48% ukupnog britanskog izvoza. Pamuk je, dakle, bio bogotac privrednog čuda Velike Britanije, a zatim i Zapada u celini. 1800. godine, čak sedam od deset najvećih gradova na svetu nalaziše se u Aziji, a Peking je bio veći grad od Londona.

Zahvaljujući Industrijskoj revoluciji, 1900. godine, njih devet sada behu u Evropi ili Americi, i to redom: London, NJujork, Pariz, Berlin, Čikago, Beč, Tokio, Sankt Petersburg, Mančester i Filadelfija. Sve je to na prvom mestu omogućila neutoljiva i nezajažljiva glad koju ljudska bića imaju za – novom odećom.

Nešto slično dogodilo se i u okršaju Zapada i Istoka u 20. veku, poznatijem kao Hladni rat.

Da je ovaj rat postao vreo, u njemu bi najverovatnije pobedio Sovjetski Savez, a ne Sjedinjene Države. Autokratski sovjetski politički sistem lakše bi apsorbovao velike vojne i civilne gubitke, a planska ekonomija fakat jeste bila pogodnija za masovnu proizvodnju naoružanja. Ali, ona to nije bila za proizvodnju onoga što ljudi zaista žele.

Hladni rat je zato izgubljen na planu kvaliteta života i dostupnosti robe za široku potrošnju. Kao i u 19. veku, na svetu je pobedio konzumerizam, a ne vojni arsenal. Konzumerizam je taj koji omogućuje i hrani kapitalizam, a ne obrnuto, jer eksploatisani i otuđeni radnik istovremeno je i potrošač.

Zato socijalističke države nisu mogle da se odupru dražima potrošačkog društva, a posebno zapadnjačke odeće. Dakle, farmerkama, najlon čarapama, šuškavcima i ostalom, o čemu svedoče sveprisutna crna tržišta ovom popkulturnom robom iza Gvozdene zavese.

Tinejdžeri u Moskvi ili studenti u Istočnom Berlinu, poput svojih vršnjaka širom sveta, pre svega su želeli američke farmerke, „teksas“ ili „džins“. Kultni i plavi „Levi’s 501“, zajedno sa rokenrolom, hamburgerima i koka-kolom, pokazao se snažnijim i od moćne Crvene armije.

Na Božić i mimo njega, potrošačko društvo je toliko sveprisutno da nam se čini kao da je postojalo oduvek. A u pitanju je relativno moderni fenomen koji je Zapad bio učinio i bogatim i moćnim, kao i neodoljivo privlačnim. Jer konzumerizam je društvena činjenica koja je zajahala na duboko ukorenjene želje i prirodne strasti ljudske životinje.

Kojima je industrijalizacija najzad bila omogućila da se razmašu, bespovratno promenivši našu istoriju, potrebe i društva. Priča o mrskom „potrošačkom društvu“ zato je mnogo kompleksnija – istoričnija, psihološkija i sociološkija – od onog banalnog diskursića o nekakvoj reklamnoj manipulaciji od strane zloglasnih medija i korporacija tokom praznika.

Apetit za nekakvom odećom jeste i stvorio i obogatio svet kakav poznajemo danas – od crnog dima industrijskih predionica pamuka u Mančesteru, preko crne ekonomije farmerkama sa Zapada za studentariju u Čehoslovačkoj, sve do Crnog petka u šoping-molovima globalnog kapitalizma danas. A da li je sve to tako crno?

Oblačenje po zapadnim standardima označava i želju za životom po zapadnim standardima.

Naravno, ne radi se tu jedino o odeći, već i o prihvatanju čitavog amalgama popularne kulture i životnog stila: muzike, televizije i filma, nezaobilazne brze hrane i zašećerenih napitaka, ali i demokratije i slobode. Uostalom, socijalistička Jugoslavija je to neobično izuzetno razumela i znala.

Otuda je, za upadljivu razliku od Sovjeta i ruskih satelita, proizvodila i „Levi’s“, „Lee Cooper“ i „Wrangler“ farmerke u Varteksu i Beku, te patike „Adidas“ i „Puma“ u Planiki i Borovu, uz Koka-Kolu u Zemunu i Mekdonalds na Slaviji. Pa ipak, vesternizacija i amerikanizacija, te čitava potrošačka kultura i globalizacija danas su na zlom glasu. Paradoks moderne istorije jeste u tome da su politički i ekonomski sistemi stvoreni tako da pojedincima ponude beskrajno mnogo izbora – demokratija i kapitalizam – bili završili u uniformisanju čovečanstva u farmerke, majice i patike.

Međutim, ne zaboravimo tada na fantastične fotografije lica i odeće sa ostrva Elis početkom 20. veka. Na žene i muškarce ispunjene velikim brigama i strahovima, ali i još većom nadom i očekivanjima. Svi oni bili su privučeni obećanom i ustavno zagarantovanom „potragom za srećom“ iz američke Deklaracije o nezavisnosti. Koju očigledno nisu mogli da ostvare u zemljama iz kojih dolaze, u onom jednom jedinom životu koji imaju.

I rado, komotno i (super)herojski su presvukli svoje narodne nošnje, uprkos tlapnjama o kolektivnim identitetima. Realno, migranti sa Elisa jesu bili privučeni mogućnostima za lično i porodično blagostanje, pa i za masovnu potrošnju ili kupovinu nove odeće. A ko smo mi da im sudimo?

Baš kao i oni afrički, bliskoistočni, latinoamerički, ali i srbijanski migranti na putu ka Evropi i Americi danas. Implicitno i neodoljivo privučeni istim onim stvarima kao i njihovi prethodnici pre jednog stoleća: ličnim, političkim i ekonomskim slobodama. I to je ono nešto što misteriozno spaja berače voća, zapakivače smrznute ribe, keramičare, zavarivače, autolimare, konobare, medicinske sestre, lekare, programere i mlade naučnike, bilo sociologe ili biohemičare, na putu van ove zemlje i društva. Potrošačka kultura sa sobom donosi i jednu suptilnu poruku o slobodi.

O pravu na to da se oblačimo, jedemo i pijemo, ali i da glasamo i živimo, kako to god poželimo.

Čak i ukoliko to znači da na kraju dana ispadnemo nekako isti kao i svi globalno drugi. Svaka čast narodnim nošnjama i pratećim tradicijama, ali potrošačko društvo jeste stvorilo moderni svet, te probudilo aspiracije i proširilo vidike stanovništvu planete. Zato čitaocima srećan praznični šoping, baš kao i Božić i Nova godina.