Živelo potrošačko društvo!

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. „Potrošačka kultura sa sobom donosi i jednu suptilnu poruku o slobodi“.
   Kur moj bi ovakav tekst neko pročitao na Putinovom Ru – netu.

2. Da postoji vremeplov pa da otplovim jedno 20 godina u rikverc i kupim mladom Alekseju farmerice, traperice, plavi djins, sitan somot ili plis, sta god pozeleo, da ga izvedem u Mek na sjamburger i kolu, ne bi mi sada citali ove tlapnje. Ovako, ukenjao mi je zelju da uzivam u novogodisnjem trosenju love.
   Srecna i tebi Nova godina, Aleksej, i oprosti ako je u 2019 bilo malo vise klizecih startova. No hard filling, ok? 🙂

3. Lepo napisano ali izgleda kao hvalospev potrosackom drustvu koje nas je dovelo do ruba samounistenja. Kupujemo nepotrebno, hranimo se genetski modifikovan hranom, placamo vodu,
   Nagomilali su nas u gradove da bi nas lakse konrolisali i manipulisali….tekovina ove civilizacije je egoizam i pokazivanje …
   Jedino vredno sto.imamo vreme, zdravlje i porodica su zrtvovani za krpice.
   Aleksej, zagrebi malo jace i naci ces samo otudjenost i moderne robove …

   1. Kad ti moderno toliko smeta onda obuci opanke, navuci čakšire i lanenu košulju, obuci gunj i stavi šubaru (možeš i kokardu na nju da pričvrljiš da šef vidi da si pravi Srbin) pa idi na posao. Jel ti brani neko?

      1. Ne radi se ovde o opancima. Niko nije toliko glup da propagira siromastvo. Ali ima mnogo onih kojima potrosacko drustvo moze da, na primer, nametne brend do te mere da su i deca i roditelji spremni da u Srbiji potrose mesecnu platu (ili dve-tri) na glupe patike ili mobilni telefon. Kad deca maltretiraju vrsnjake koji nose „kineske kopije“ jer onda oni ne mogu da (se) pokazu koliko su para potrosili na glupost. Interesantno da na primer ovde, u USA, prosecnom „glupom Amerikancu“ ne pada na pamet da plati nekoliko mesecnih plata za telefon, sto je posebna tema za vas tamo. Ako ludilo za markama nije zaglupljivanje i ponizenje kako za decu tako i za roditelje onda ne znam sta je. Ne vidim nista sramno, ponizavajuce i glupo u tome da mi vrednosne kriterijume odredjuje religija ili ateisticka filozofija, ali ako mi vidjenje sveta uredjuju markentiske kompanije kojima je cilj pre svega moj novcanik onda nesto sa mojim mentalnim stanjem ozbiljno nije u redu.

4. Consumerism is killing the planet!!!

5. Molim autora kolumne da izbaci iz budućih tekstova pridev „srbijanski“ i reči „Srbijanac“ i „Srbijanci“. Molim i list Danas da ove navedene reči ne objavljuje. Nama koji živimo južno od Beograda su to uvredljive reči. Kao što je Albancima uvredljiva reč „Šiptar“ ili muslimanima „Balija“ ili Romima „Ciganin“. Unapred zahvalan.
   A što se tiče konzumerizma, bar onako kako ga definiše autor to je relativno nova politika (1980-tih) tj. ekonomija ponude (supply economics). I to nije izvorna ideja kapitalzma. Čisto da se zna, iako autor teksta tvdi drugačije.

   1. Molbani, mislim da ces zbog te svoje zablude oko Srbijanaca (koji je potpuno legitiman naziv za Srbe juzno od Beograda) morati da se nekako obratis Vuku Karadzicu a ne Kisjuhasu.

      1. Poštovani, nisam nikome ništa naredio, već sam zamolio autora i list Danas i izneo razlog za to. Ne vidim čemu takva agresija. Ne moram da pitam Vuka Karadžića za mišljenje. Pristojan čovek ne govori pametnoj osobi dva puta. Prvi, ako je pristojan i drugi ako je pametan i dobro vaspitan. Drugo, reči vremenom menjaju značenja. Zato se rečnici, pravopis i gramatike pišu na svakih 20 godina. Jezik je živa stvar. Pre samo 100 godina izraz „resavska škola“ je označavao jednu važnu istorijsku činjenicu. Danas je podrugljiv izraz za nečasno ponašanje. Da li znate šta je pre samo 80 godina značilo reč ministarka ili doktorka? To su bile reči za supruge doktora i ministara. Ali pošto tvrdite da to znate, onda je i Vaša zamerka besmislena, zar ne?! Osim agresije, naravno. Ona je naročito smislena, koliko mogu da primetim.

   2. Zasto je uvredljivo? Srbi zive i izvan Srbije, a Srbijanac shvatam vise kao geografsku odrednicu.

      1. Srbin je u nasem jeziku etnicka odrednica, a Srbijanac je stanovnik Srbije. Srbin je emotivna stvar, kao Zvezdas, kao Katolik, za koju nema materijalnih dokaza, a Srbijanac se lako dokazuje pomocu pasosa ili licne karte.

   3. Mislim da gospodin Kisjuhas, a i ja, sebe ne zovemo Srbin ( u smislu „narodnosti“) nego Srbijanac (u smislu „nacionalnosti“ tj. drzavljanin Srbije). Mozda ce ovo malo razjasniti razliku u recima.

6. Fantastičan članak

7. Uopste se ne slazem. Industrijalizacija i kapitalizam nisu isto sto i potrosacko drustvo. Potrosacko drustvo je samo sebi cilj i nista ga ne interesuje osim toga. Tek kad budemo svi zajedno stigli na taj cilj onda cemo reci da li nam je i sta nam je donelo. Potrosacko drustvo je nastalo pedesetih i sezdesetih godina u USA u vreme kad je svako mogao relativno lako da kupi sve sto mu treba, a roba je uz to i trajala. Proizvodnja zatim opada i profiti ne mogu da idu do neba. Onog momenta kad propagandom (drsko zvanom marketing) pocnes uspesno da ubedjujes ljude da im treba i ono sto im ne treba, da im kreiras zelje za brendom pre svega, „novim modelom“, „popularnim“, „onim sto si zasluzio“, „boljim“… i konacno da kupujes ono sto ti ne treba da bi se pokazao pred ljudima do kojih ti nije stalo – nastaje potrosacko drustvo. Kupovina radi kupovine gde roba kupuje robu. Ako u „prosirene vidike“ ubrajate pretvaranje religije, ideologije, politickih sistema, filozofije i umetnosti u lakrdiju onda ste u pravu. Ne verujem, medjutim, da je ova tema aktuelna za balkanske drzavice. Nasuprot.

8. Da t
   e podsetim to je izum onih u ciju cast pises hvalospeve.

9. Kao retko kad u člancima Aleksejevim, skoro sasvim se ne slažem sa završnim usklikom. Ipak, glavni utisak mi je izostanak bilo kakvog primitivizma, siledžijstva i nadmene gluposti u komentarima. Alekseja čitaju i komentarišu pristojni a tako i pišu.

10. Današnju globalizaciju i demokratiju istraživački je najbolje obradila Loreta Napoleoni u svojoj knjizi „Ološ ekonomija“. Između ostalog, Loreta je zaključila: „Devedesete godine 20. veka obeležila je pandemija globalnog virusa: demokratije. Smrtonosni virus, nekakav freedom bug, crv slobode, razmnožio se posle pada Sovjetskog Saveza… Zajedno sa demokratijom širi se i ropstvo. U mnogim delovima planete (čak i u nekim zemljama zapadne Evrope), gotovo 27 miliona ljudi padaju u ropstvo. Početkom devedesetih godina, robinje seksa iz zemalja bivšeg istočnog bloka osvajaju zapadno tržište. One imaju nešto zajedničko: lepe su, jeftine, i očajne. Tržište seksa je tek vrh ledenog brega… Globalizacija više pogoduje iskorišćavanju robova nego industriji. U opticaju su ogromne sume, jer nije bilo više robova još od vremena trgovine preko Atlantika… Robovi su postali sastavni deo globalnog kapitalizma: na plantažama kakaoa u zapadnoj Africi, u voćnjacima Kalifornije, u ilegalnoj ribarskoj industriji koja cveta u fabrikama osnovanim pod lažnim nazivom, ili bez naziva.
    I to je paradoks.
    Demokratija i ropstvo ne samo da koegzistiraju, već ih spaja, kako ekonomisti kažu, snažan i direktan uzajaman odnos.
    Drugim rečima, ove dve pojave razvijaju se na sličan način, pri čemu razvoj jedne pojave uslovljava razvoj druge. Devedesetih, kao uostalom i pedesetih godina, opet počinje proces dekolonijalizacije. Međutim, dešava se da broj robova raste, a njihova cena pada baš kada kolonijalne zemlje stiču nezavisnost. Danas jedan rob košta deset puta manje nego u doba antičkog Rima – i to nije slučajno – jer u ono doba koncept demokratije praktično nije ni postojao. Ali, stari Rimljani su cenili robove kao retko blago koje su skupo plaćali. Danas, naprotiv, robova ima na pretek, njihova vrednost je minimalna i posmatrani su kao obavezan trošak u međunarodnom biznisu‘…
    Gotovo svaki proizvod namenjen potrošnji ima tamnu stranu – ropstvo i pirateriju, falsifikate i prevare, krađe i pranje novca. Ološ ekonomiji najviše prija globalno tržište. Ološ ekonomija prodire i korumpira, iznutra narušava tradicionalne ekonomije…“
    Loreta je knjigu objavila pre nego su zapadne sotone urušile nekoliko država arapskog sveta, čime su izazvale masovna stradanja ljudi, koji su, da bi preživeli, bežeći od sigurne smrti, krenuli u preseljenja apokaliptičkih razmera, i nadali se spasu kod onih država i naroda čija je vojska i avijacija, po naredbi političkih sotona, razorila im domove, a sada ih primaju u svoje države da ih eksploatišu kao robove.
    Loreta nije imala podatak da njih osam sotona poseduje kapital koliko polovina čovečanstva – 3,6 milijardi ljudi.

11. Još jedan odlomak iz moje knjige „Jevađelje po istini“, iz prvog dela „Duhovno stanje vremena“:“…Na Budinoj Prvoj poruci: „Život je problem koji treba rešavati“ počiva cela civilizacija, a u Srbiji, u jesen 2018. godine, čak i ugledni spotista pristaje da bude plaćen da reklamira „Život je igra“ – poziva na kockanje čime mogu biti uništeni ljudi i cele prodice. Tako, dok ovo pišem neki propali kockar prebija suprugu i šutira svoju maloletnu decu, dok ne odluči da krene ka sredini od nekih mostova gde će se sresti sa istim takvim gubitnikom koji će doći sa druge strane mosta, da se zajedno bace u mutnu vodu neke od reka, ostavljajući porodice da započnu svoje umiranje a zvaće ga žviot.
    A da je težnja isključivo ka materijalnom, najočitije će pokazati Nemačka, koja se ekonomski tako brzo razvijala kao niko u istoriji pre toga, a ceo svet se osetio ugroženim. Bežeći iz sotonizovane Nemačke, produhovljeni čovek Erih From sklonio se u SAD, gde je napisao i filozofsku knjigu „Imati ili biti“ (NOLIT, Beograd 1969), kojom izražava poglede svog sunarodnika Isusa Hrista: „Alternativa između imanja i bivanja ne temelji se na zdravom razumu. Moglo bi izgledati da je imati normalna funkcija našeg života: da bismo mogli živeti – moramo imati stvari. Pa i više od toga, moramo imati stvari da bismo mogli u njima uživati. Kako je u kulturi u kojoj je vrhovni cilj imati – i to imati sve više i više – i u kojoj se može govoriti o nečemu što je ‚vredno milion dolara‘ moguća alternativa između imanja i bivanja? Upravo suprotno, moglo bi izgledati da je sama bit bivanja imanje, da čovek nije ništa ako nema ništa. No veliki učitelji su u središte svojih sistema postavili alternativu između imanja i bivanja. Buda uči da ne smemo žuditi za posedovanjem ukoliko želimo postići najviši stadijum ljudskog razvitka. Isus uči: ‚Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubit će je; a ko izgubi dušu svoju mene radi, onaj će je sačuvati. Jer kakvu će korist imati čovek ako sav svet pridobije, a sebe izgubi ili sebi naudi?‘ (Luka, 9:24–25)“ („Imati ili biti“, NOLIT, Beograd, 1969)…“
    Još uvek aktivni Noam Čomski vapajima u javnosti pokušava da pomogne da se spasi čovečanstvo. Pomenuću samo njegovu knjigu „Strategija manipulacije stanovništvom putem masovnih medija“.
    U SAD mogu mudri ljudi da pišu i govore, kritikuju postojeći sistem, jer time nimalo i ničim ne mogu biti ugroženi vladari sistema, jer je kapital kao diktator bezdušan.
    Svi ratovi su se vodili i vode samo zato što neki ljudi nastoje da neko drugi radi za njih, neko drugi se napreže i brine, dok bi oni jedino da brinu kako će da troše i uživaju. A to su želje sotone, đavola u čoveku. A sve protiv boga u čoveku. Kao što treba reći istinu: gde god ima više verskih zajednica koje dele isti geografski prostor, dolazi do sukoba onda kada nastupi neravnoteža, najčešće povećanjem broja jednih na račun drugih, kada se uključe i hijene iz susedstva i dalekih bogatih država da „pomognu“ u sukobu.

12. Kao i obično g.Kišjuhas uočava ono glavno.
    Prvo pitanje je da li su ljudi bežali od bede ili su trčali za zaradom?
    Moj deda je dva puta odlazio u Ameriku kako bi zaradio i kupio malo zemlje u rodnom kraju. Bio je vrstan majstor i vrlo dobro plaćen. Mogao je lako da peseli porodicu u Ameriku, ali nije želeo. Želeo je samo da izbegne siromaštvo. Broj ovakvih ljudi nije zanemariv.
    Tako, poštovani Kišjuhase, nije pošteno uprošćavati priču, kako bi bio potpuno u pravu!

13. Jos uvek zivite u razvalinama komunizma. Zao mi vas je.

    1. I vas je prozvao, zato objavite ono što sam odgovorio prof. Kašljukasu. Ili i vi verujete u neoliberalizam, kapitalizam-banditizam?

14. I još ovo što ne zna naučnik sociologije, a to zna njegov kolega Adolf Harmack, da je „Hrišćanstvo komunizam iz ljubavi“. No, istina je i ovo što je rekao Samuel Klemens, poznatiji kao Mark Tven: „Kada bi Hrist sada bio ovde, postoji nešto što sigurno ne bi bio – hrišćanin!“ A i ovo što je rekao Lenjin svojom poznatom rugalicom o „nazoviboljševicima“, zašto komunizam u SSSR-u neće uspeti „Od njih stotinu, devedeset su nitkovi, devetorica su kreteni, a boljševik je samo jedan.“

15. I još ovo iz moje knjige Profesore Sociologije s kojim će se dičiti naša pokoljenja, a vi nićete moći nigde da pročiate jer su to sakrili ili uništili vladari svetom:“Vladari američkog kapitalizma, neko je napisao da ih je oko hiljadu, bili su ubeđeni da će poznata grupa umova, mirotvoraca svojim proglasom sa osvrtom na aktuelne probleme da potvrdi da je kapitalizam najbolji sistem. Filip Noel Baker, prvi predsednik komiteta za razoružanje UN-a i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Eva i Linus Pauling, nosioci Nobelove nagrade za hemiju i mir, Aurelio Pecei, predsednik Rimskog kluba, i dr Ivan Supek sastali su se u Dubrovniku. Nakon jednonedeljne diskusije o razoružanju, ekologiji, ljudskim pravima, solidarnosti u privredi i lokalnim sukobima sastavili su deklaraciju koja je bila prihvaćena na sednici na velikoj konferenciji 4. jula. 1976. u Filadelfiji, a povodom dvestote godišnjice nezavisnosti SAD. Na konferenciji su predloženi temelji pokreta Svetskog jedinstva i humanistička načela, a koji se u celini oslanjaju na Isusove ideje i poruke. Evo kako glase:
    I. Očuvati život i uvažavati dosadašnji napredak.
    II. Zaštititi prirodu od propasti.
    III. Afirmisati ljudsku jednakost i slobodu.
    IV. Proširiti empatiju i solidarnost na sve ljude.
    V. Tražiti istinu.
    VI. Primenjivati istraživanja i usmeriti razvoj prema opštoj blagodeti.
    VII. Gajiti lepotu i umetnost.
    VIII. Prenositi humanistička načela u legalne norme.
    IX. Praktikovati svetski sporazum, saradnju i mir.
    X. Biti dobar.
    Kada su vladari našim životima dobili usvojeni dokument u kome je pisalo da je najbolji sistem za ljudski rod Samoupravni sistem, koji je potpisao i njihov ekonomista dr Milton Fridman, platili su troškove i sakrili ga od javnosti. Ovo sam čuo od dr Supeka, koji je vodio poslednju sednicu, u intervjuu na HRT-u dve godine pre njegove smrti 2007. No, nigde ne mogu da nađem pisani dokument..
    Visokoobrazovani, novinari-analitičari i velika većina rukovodećih kadrova u samoupravnim preduzećima reći će vam da je problem bila radnička klasa, da radnici nisu hteli da rade, da su suviše primitivni za samoupravljanje. A nikako da se zapitaju kako su to u nekim gradovima Srbije koji važe za sociološki zaostalije sredine, kao što su Vranje i Pirot, radile najuspešnije, najprofitabilnije fabrike, kao „Simpo“, „Jumko“, „Koštana“, „Alfa“, „1. maj“ i „Tigar“.
    Dokumentarni film snimljen u fabrici „1. maj“ u kome se vide zdravi radni uslovi i besprekorno čist i uređen radnički restoran, pa prekrasan park sa cvećem, travnjakom, jezercetom u kome plove labudovi, sa klupama za odmor posle ukusnog obroka, prikazivan je učenicima u SAD kao primer odličnih uslova za rad i lep život svih zapošljenih u visokoprofitabilnoj fabrici tekstila.
    Radio sam teške fizičke poslove, sa završenom srednjom školom bio sam rukovodilac, po diplomiranju na Rudarskom fakultetu u Beogradu bio – samostalni inženjer, pa rukovodilac u tri najveća proizvodna sistema – „Trepči“, Rudnicima i železari „Skopje“ i najvećem sistemu za proizvodnju građevinskih materijala na Balkanu „Šar“, pa mi je bilo lako da zaključim, što i danas tvrdim, da su jedini problem u samoupravnom kao u bilo kom sistemu pre svega rukovodioci u preduzećima, kao i političari koji su imali vlast u tim opštinama, gradovima, državi. Nikada nisu bili krivi radnici, nisu ni mogli da budu, jer je vlast uvek jača od radnika bez obzira na samoupravljanje. Tek kada je državna vlast bila u problemu mogle su da budu izvedene oružane „narodne“ revolucije, u Rusiji tokom Prvog, a u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata…“

16. Oči gladne i neiživljene pišu ovakve tekstove. Nema pravog kritičkog sagledavanja problema iz sirotinjskog konteksta.