Živeo globalpatriotizam!

 Možda i jesu, ko zna, jer iza sebe nisu ostavili većeg traga. A nije bilo „Nove srpske političke misli“ ili „Pečata“ da objasne sve te geopolitičke trendove i šta sve nije u redu sa njima. Zato su ostale Ovidijeve „Metamorfoze“ i Ciceronovi govori. Nešto ranije, neko se sigurno bunio zbog globalizujućih pohoda Aleksandra Velikog, koji je uz pustoš i smrt, posvud rasipao i helensku kulturu. A da li je vredelo? Svaka čast nastranim istraživačima takozvanih varvara u zaludnoj potrazi za ostacima njihovih malih, autohtonih kultura Evrope – činjenica je da antičko doba zamišljamo sasvim drugačije. Zamišljamo ga grčko-rimskim stilom, i naši su muzeji krcati ostacima ove kulture. Naprosto, neko je miljenik, a neko pastorak istorije. Jedini antiglobalisti koje pamtimo nastali su u mašti Gošinija i Uderza – ono jedno malo prkosno galsko selo Asteriksa i Obeliksa, okruženo sa četiri rimska kampa.

Imaginaciju ove dvojice Francuza nedavno je obnovio ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, na nekakvoj debati o globalizaciji, kulturi i održivom razvoju u Ujedinjenim nacijama. Glavom i špicastom frizurom, Tasovac je ustvrdio da je ta globalizacija super zbog interneta i sličnih drangulija (post)modernog doba, ali i da savremeno vreme istovremeno „sa sobom nosi i opasnost od izjednačavanja, brisanja razlika i potiskivanja svega onog što nas čini samostalnim, posebnim i drugačijim“. Sve je to zatim mudro nazvao „paradoksom globalizacije“. Budimo fer, možda je čovek tamo napričao još tušta i tma suvislih stvari, ali su mediji kao centralnu poruku preneli upravo ovu predosadnu žvaku koja je odavno izgubila svaki ukus, ali je i dalje vrtimo po labrnji – onu o čuvanju identiteta pred izazovima globalizacije. Dođavola, dokle više? Otkad je, hvala sociolozima, izmišljena ta pomalo besmislena reč – globalizacija – Petar Petrović sa uplatnice je egzistencijalno zabrinut za svoju kulturu pred njenim izazovima i paradoksima. Dok se iza antiglobalizma zabrinutog za nekakav lokalni identitet i belosvetski diverzitet najčešće kriju priprosti antiamerikanizam i čistokrvna uskogrudost.

Prva stvar koju tada valja utuviti u preplašene lobanje je sledeća: identitet nije sapun da se troši kad ga trljaju tuđe ruke. Druga važna stvar je ona da je naše lokalno već odavno prožeto tuđim i globalnim, samo što smo bili mali ili nerođeni kada se to dogodilo. Od latinice do hrišćanstva, gomiletina stvari koje koristimo svakodnevno već je jednom bila uvezena i zatim usvojena do nivoa neprepoznatljivosti. I bespovratno je postala deo našeg identiteta, a to ne smatramo naročito kriznim ili problematičnim po isti. Drugim rečima, kukuruz za lokalno tradicionalnu proju je već jednom bio stigao iz Amerike. Šta fali tome da nam konačno stigne i Brus Springstin? I, svaka čast folkloru, ali zar ćemo večito duvati u češljeve i raznorazne šuplje tvorevine, misleći da se time čuva nekakav identitet? Treće, suština kulture je u njenom mešanju, a najvrednije istorijske kulture koje pamtimo upravo su bile amalgami svega i svačega. Kultura je sve samo ne nešto statičko, a ministar kulture bi to prvi morao da zna. Uostalom, ovo je dobro znao i gorepomenuti Aleksandar, pa se oblačio u persijske čaršave, na zgražavanje svojih vojskovođa i satrapa. Valjda je zato i bio veliki. Četvrto, prihvatanje globalne kulture niti je jednosmerno niti nekritičko. Neko je ljubitelj britanskog panka, neko američkih rijaliti programa, neko francuskih filmova, a neko japanskih mangi. Ne postoji jedinstvena globalna kultura koja preti lokalnoj – postoji samo veća mogućnost izbora u skladu sa onim što nas lično pali. Upravo je to ta posebnost i ta različitost nad kojima se seiri. Ta neka sloboda.

U društvenim naukama je odavno napušteno mišljenje da globalizacija predstavlja jednosmerni proces univerzalizacije ili homogenizacije, odnosno brisanja razlika iz ministrovog priopćenja pred Ujedinjenim nacijama. Nakon prvobitne nespretnosti, sociolozi su ubrzo smislili drugi važan pojam, koji se nažalost nije toliko zapatio među narodima i narodnostima: glokalizaciju. Ovaj pojam sa sobom nosi saznanje o tome da kulturni tokovi od nekakvih centara, bili oni Atina i Rim ili London i Njujork, ne pristižu u prazninu, niti brišu sve pred sobom poput bujice ili lavine. Već se mešaju sa lokalnim sadržajima, kulturama i populacijama, i zatim transformišu i stvaraju nešto blistavo novo. Najbanalniji primer za to predstavlja „Fanta Šokata“ – kada globalni brend kompanije Koka-Kola, tog simbola amerikanizacije i globalizacije, preuzima lokalni ukus (sok od zove) i stvara jednu novu stvar. Što u konačnoj perspektivi stvara nove kulturne forme, i sve veću kulturnu raznovrsnost. Besmisleno je stavljati globalno i lokalno u apsolutnu opoziciju, jer su u pitanju dva lica jednog te istog procesa. S druge strane, trabunjanja o parohijalnim lokalizmima su ta koja prikrivaju odbranu uskogrudih, partikularnih interesa onih koji trabunjaju. Umesto nekakvog besmislenog lokalpatriotizma, kao svojevrsnog leka za izmišljene boljke globalizacije, potrebno je da već jednom zauzmemo neutralniji i realističniji pogled na stvarnost i svet.

Jer globalizacija su i Olimpijske igre i Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje sa zadovoljstvom gledamo u lokalnoj kafani, sa lokalnim prijateljima. Globalizacija je i „Grinpis“, koji brodovima krstari planetom rešavajući globalne probleme zaštite životne sredine, kao što su to i globalne turneje Rolingstonsa ili Bijonse, ko šta preferira. Kao i upravo te Ujedinjene nacije pred kojima ministar iznosi svoja razmišljanja na temu, i na čije rezolucije o Kosovu toliko volimo da se pozivamo. Naprosto, pojedini ekonomski, politički, socijalni, ekološki i kulturni fenomeni upravo zahtevaju globalni odgovor i globalnu (re)akciju. I fantastično je što je svet to u jednom trenutku svoje istorije shvatio, umesto uskogrudog i parohijalnog valjanja po svojim polisima ili nacionalnim državama, svejedno. Od Diogena iz Sinope, koji se prvi nazvao građaninom sveta, preko grčkih i rimskih stoika, pojedinih hrišćanskih teologa, pa sve do prosvetitelja i komunista – ovde se radi o kosmopolitizmu. Globalizacija je samo učinila da taj kosmopolitizam osetimo na svojoj koži i počnemo da ga živimo, umesto da filozofiramo. A to je ono što je zastrašujuće za neke nedorasle i neodrasle među nama, za sve one isuviše vezane za tako tople i sigurne lokalne prostore i identitete. Drugim rečima, globalizacija je učinila da i mi ostali, slabije talentovani za filozofiju, shvatimo da je naš sused podjednako osoba sa kojom se dopisujemo imejlom na drugom kontinentu, kao i osoba koja stanuje pored nas. Želimo li zaista da ostanemo malo galsko selo, kad u ponudi imamo ovo globalno? Vreme je da svet kao celinu shvatimo kao naše mesto vezanosti i identiteta. Zato, živeo globalpatriotizam!