Zlato u Svetoj šumi

Atmosferična i slojevita drama o braći koji se okreću kriminalu kako bi sačuvali nepravedno oduzetu zemlju, kao priča o (ne)poštenju, pravdi i borbi protiv sistema koji ljudima brutalno okreće leđa? Duboka, poetična i intimna drama o borbi siromašnog crnog mladića sa sopstvenim identitetom i (homo)seksualnošću, odnosno sa porodicom i zajednicom koje ga odbacuju? Ili pak teška, mračna i autentična drama o očajnom čoveku koji je svojevremeno izgubio porodicu u požaru, a zatim odjednom dobija starateljstvo nad svojim nećakom-tinejdžerom? Zatim, kako nam deluje nelinearna drama i cerebralna naučna fantastika o dešifrovanju jezika i poruka od strane bića iz drugog sveta, uz filozofsku problematizaciju koncepta vremena i preteću svest o predstojećoj smrti (ćerke)? Ili gorka melodrama o mladim i siromašnim ljudima krupnih očiju koji svesno i elegično žrtvuju svoju ljubav zbog uspeha, popularnosti i slave?

Možda je naša šoljica čaja – ili čaša piva – radije jedna blistava, nadahnuta i istinita drama koja problematizuje višestruke porodice i identitete? Na primer, ona o usvojenom indijskom mladiću koji se kao petodogišnjak izgubio u vozu i zatim nepokolebljivo kreće na isti put kako bi pronašao svoje biološke roditelje i dom? A istinita istorijska i ratna drama o vojniku koji iz verskih razloga odbija nošenje oružja na frontu, ali i herojski spašava živote drugih regruta? Neverovatna istinita priča o krupnim snovima naoružanim znanjem, u vidu genijalnih crnih matematičarki koje su poslale čoveka u kosmos, boreći se protiv rodne i rasne diskriminacije i predrasuda? Dakle, kako nam deluju ovi i ovakvi filmovi? Zanimljivo i gledljivo? Duboko, inspirativno i cerebralno? Svakako i nesumnjivo. A, za one sa jeftinijim ulaznicama, upravo ovo su radnje i motivi filmova koji su bili nominovani za najbolji film na ovogodišnjoj dodeli Oskara, odnosno nagrada američke Akademije za filmsku nauku i umetnost. Dok je spomenute nominovane filmove, osim možda „La la lenda“, ovde malo ko zaista i pogledao, iako o Oskarima ima svoje tvrdo mišljenje, baš poput nosa, kažiprsta ili anusa.

Jer, dodela Oskara je omiljena vreća za udaranje svakog pametnjakovića i mudrosera naoružanog tastaturom. Opšte je mesto da su Oskari samo spektakl političkog kiča i da nisu nikakvo merilo za kvalitet filma. Stvarno!? A ko je i koje je to onda tačno merilo za taj kvalitet, moliću? Narajcani popkulturni kolumnisti, samozvani filmski kritičari i nazubljeni tviteraši? Akademija je ozbiljna profesionalna organizacija sa oko 6000 članova, a koja osim Oskara dodeljuje i stipendije studentima i izdašno finansira niz sjajnih projekata u ime filmske nauke i umetnosti. I, tačno je da su Oskari bili zaobišli niz kultnih favorita i vrhunskih filmskih klasika, ali u čije ime? Na primer, Oskara zaista nisu dobili „Taksista“ i „Svi predsednikovi ljudi“, ali ga je te 1977. godine dobio „Roki“. Nije ga dobila „Apokalipsa danas“, ali u korist „Kramera protiv Kramera“ (1980), baš kao ni „Petparačke priče“, ali zbog „Foresta Gampa“ (1995). Što sve nisu loši filmovi, naprotiv, a i nominacije se i te kako pažljivo broje.

Dakle, za svakog nenagrađenog Građanina Kejna, Buntovnika bez razloga, Poštara koji zvoni dvaput, Psiha ili Velikog Lebovskog – za svaku neovenčanu i iskuliranu Odiseju u svemiru, Poslednji tango u Parizu ili Spasavanje redova Rajana – postoje i vrhunski, briljantni i kultni filmovi koji naprosto jesu dobili Oskara. Uostalom, izuzetnih holivudskih filmova je mnogo, a zlatnih figurica malo. Vaistinu je mala bara, a previše krokodila u toj svetoj šumi Los Anđelesa. Pa ipak, na impresivnom spisku dobitnika pozlaćenog čove nalaze se i: Prohujalo sa vihorom (1939), Kazablanka (1943), Odavde do večnosti (1953), Na dokovima NJujorka (1954), Priča za Zapadne strane (1961), Lorens od Arabije (1962), Ponoćni kauboj (1969), Kum (1972), Kum II (1974), Let iznad kukavičjeg gnezda (1975), Eni Hol (1977), Lovac na jelene (1978), Amadeus (1984), Poslednji kineski car (1987), Kišni čovek (1988), Šindlerova lista (1993), Američka lepota (1999), Gladijator (2000), Blistavi um (2001) i Milioner sa ulice (2008) i mnogi drugi filmski uratci, zajedno sa režiserima-oskarovcima poput Forda, Kapre, Vajldera, Kazana, Cinemana, Kopole, Formana, Alena, Stouna, Bertolučija, Istvuda, Kamerona, Polanskog, Skorsezea i Spilberga. Uzgred, među Oskarima za najbolje strane filmove su i remek-dela De Sike, Kurosave, Felinija, Bergmana, Mencela, Gavrasa, Bunjuela, Trifoa i Almodovara. Malo li je na ovu skupoću?

Isto važi i za manično novinsko prebrojavanje svih onih sjajnih glumica i glumaca koji nikada nisu pokupili famoznu zlatnu statuetu, što se takođe ističe kao navodni dokaz zla i naopakosti Akademije. Među uskraćenima zaista jesu i Glen Klouz, Harison Ford, Sigurni Viver, DŽoni Dep, Edvard Norton, Tom Kruz, Bil Marej, DŽon Travolta, Geri Oldman i tako dalje, iako je većina njih imala i po nekoliko nominacija. Međutim, prebrojavati je opet moguće i obrnuto: ko sve jeste dobio Oskara? Pa, ovako: DŽejms Stjuart, Geri Kuper (dva puta), DŽejms Kegni, Lorens Olivije, Hamfri Bogart, Marlon Brando (dva puta), DŽek Nikolson (tri puta), Dastin Hofman (dva puta), Robert De Niro, Majkl Kejn, Danijel Dej-Luis (tri puta), Entoni Hopkins, Al Paćino, Tom Henks (dva puta), Kevin Spejsi (dva puta), Šon Pen, Kristof Volc i Leonardo Dikaprio, odnosno Ketrin Hepbern (četiri puta), Bet Dejvis (dva puta), Ingrid Bergman (tri puta), Vivijen Li (dva puta), Odri Hepbern, Grejs Keli, Elizabet Tejlor (dva puta), Fej Danavej, Dajen Kiton, DŽejn Fonda (dva puta), Meril Strip (tri puta), DŽodi Foster (dva puta), Suzan Sarandon, DŽulija Roberts, Nikol Kidman, Šarliz Teron, Natali Portman i DŽenifer Lorens. Da li ovo nisu vrhunski i posve zaslužno nagrađeni glumci i glumice?

Drugim rečima, lako je i komotno prebrojavati promašaje, ali nije fer zapostavljati pogotke. Zapravo, pre će biti da je oskarovska čaša polupuna, a ne poluprazna. Dok je naša percepcija ta koja ovu čašu uredno ispija i prazni. Baš poput Emira Kusturice, koji je onomad okušao američku sreću sa DŽonijem Depom i Fej Danavej, neslavno propao, i sada mu je kiselo grožđe po Mokroj gori. Jer, ako pažljivije pogledamo u spisak bioskopskih besmrtnika ovenčanih Oskarom, videćemo da posredi nipošto nisu traljavi filmovi, neuki režiseri i nikakvi glumci i glumice. Niti da su Oskari jedino nekakva propagandistička industrija ispiranja mozga šatro pravovernim gledaocima širom planete putem lake zabave i još lakših muzičkih nota praćenih specijalnim efektima. Pre će biti da je američka Akademija pristrasno naklonjenija upravo onim težim istorijskim, aktivističkim, socijalnim ili filozofskim dramama – baš kao i u selekciji ove godine, a sa početka kolumne. Jer, akcije i komedije, horori i naučne fantastike, najčešće ne dobijaju Oskare, pa čak ni nominacije. Zato, zapamtimo već jednom, na Oskarima upadljivo nema Transformersa, Spajdermenova, Godzila, Da Vinčijevih kodova, Sumrak saga, Pedeset nijanasa i sličnih bezumnih letnjih blokbastera koji jedini pune ovdašnje bioskope u tranziciji, a koje onda neuko identifikujemo sa „američkim filmovima“.

I zato, mnogi kritičari Oskara i pratećeg Holivuda, kada nisu zaraženi implicitnim, ali zato duboko usađenim antiamerikanizmom, najčešće ne poznaju film. Naravno, sasvim je okej preferirati neameričke kinematografije – italijansku ili francusku, istočnoevropsku ili rusku. Ali, ne smemo prenebregnuti da za svakog Felinija ili Trifoa, Kješlovskog ili Tarkovskog postoje i po jedan Orson Vels, Vudi Alen, Stiven Spilberg ili Martin Skorseze. Čaplina, Forda, Vajldera, Hjustona, Hoksa, Pekinpoa, Altmana, Soderberga, Istvuda, Tarantina, Linča, burazere Koen, Nolana, Finčera i još gomiletinu nezavisnih američkih režisera da ni ne spominjemo. Najzad, šta je naša alternativa? „Montevideo, bog te video“ i „Zona Zamfirova“? Ili „Žikina dinastija“ i „Selo gori, a baba se češlja“ možda?

U redu je biti kritičan, pa i zajedljiv i ciničan prema Oskarima (uostalom, to rade i američki glumci, filmadžije, kritičari i komičari), ali onda kada to ima smisla i utemeljenja. Ili bar kada se primeti i prizna da je Holivud čitavo stoleće bio i ostao svetionik kinematografskih i tehnoloških inovacija, kao i lučonoša eksperimentisanja i pomeranja filmskih (ali i društvenih i političkih) granica. Uostalom, baš zato je toliko uspešno privukao i Hičkoka i Kjubrika, i Formana i Bertolučija. Zato Oskari ne smeju da budu samo spomenuta vreća za udaranje, koliko god na prvi pogled predstavljali laku i jeftinu metu. Dodela Oskara je možda (pre)glamurozna gužva, ali sami smo krivi ako nas više interesuju večernje toalete i vickaste dosetke, nego nagrade za miks zvuka, kinematografiju, montažu ili strani film. Dodela Oskara jeste spektakl, da, ali u ime i u slavu filmske umetnosti. Zato je Holivud ili Sveta šuma toliko suvisliji izbor i trajnija inspiracija od Svete (ili Mokre) gore. Vrhunska i zlata vredna magija koja nas je oplemenila, zamislila i/ili kvalitetno zabavila.