Diskriminacijom ću te, diskriminacijom ćeš me

Relativizovana je i obesmišljena, najpre zbog potpuno nespretne i nekompetentne izjave predstavnice resornog ministarstva, senzacionalističke reakcije velikog broja medija, i naravno, kao posledice toga, lavine najšire moguće javnosti.

Na osnovu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ministar prosvete doneo je Pravilnik o postupanju obrazovne ustanove u slučaju sumnje ili utvrđenog diskriminatornog ponašanja i vređanja ugleda, časti ili dostojanstva ličnosti koji se primenjuje od početka tekuće školske godine. Dalje citiram delove Pravilnika i unapred se izvinjavam na dužini i zamarujućem tonu teksta. Kasnije ću objasniti zbog čega je to važno.

Ovim pravilnikom uređuju se postupanje ustanove kada se posumnja ili utvrdi diskriminatorno ponašanje, načini sprovođenja preventivnih i interventnih aktivnosti, obaveze i odgovornosti deteta, učenika, odraslog, roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika, zaposlenog, trećeg lica u ustanovi, organa i tela ustanove i druga pitanja od značaja za zaštitu od diskriminacije. Takođe se propisuje se i postupanje ustanove kada se posumnja ili utvrdi vređanje ugleda, časti ili dostojanstva ličnosti u ustanovi, načini sprovođenja preventivnih i interventnih aktivnosti, uslovi i načini za procenu rizika, načini zaštite i druga pitanja od značaja za zaštitu.

U smislu ovog Pravilnika pod diskriminacijom se podrazumeva ponašanje kojim se na neposredan ili posredan, otvoren ili prikriven način, neopravdano pravi razlika ili nejednako postupa, odnosno vrši propuštanje činjenja (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, status, migranta, raseljenog lica, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, socijalnom i kulturnom poreklu, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, smetnji u razvoju i invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima, kao i po drugim osnovama utvrđenim zakonom kojim se propisuje zabrana diskriminacije.

Od svega navedenog, svima koji su pratili ovu temu, što u medjiima, što na društvenim mrežama, ostala je u pamćenju samo informacija o tome da roditelji neće smeti da u vrtiću ili školi dele pozivnice za rođendane svoje dece ukoliko nisu pozvana sva preostala deca iz grupe, odnosno odeljenja. Zato je važno, da svi kojih se diskriminacija u školama tiče pročitaju ovaj Pravilnik detaljno, ili barem ono što je preneto u ovom tekstu.

Instrumenti anti-diskriminacionih politika predstavljaju temelje vladavine prava. Deca, kao posebno osetljiva grupa treba da budu dodatno zaštićena od svih vrsta diskriminacije. Zato je osiguravanje nedsikriminatornog okruženja u obrazovnom sistemu jako važno.

Verujem da nema te osobe koja živi u Srbiji a nema neposredno ili posredno informacije o tome koliko je diskriminacija rasprostranjena. I onda kada nam se na prvu loptu tako ne čini. Verujem da svako ko ima decu predškolskog ili školskog uzrasta, zna za najmanje jedno dete iz grupe ili odeljenja koje je “na zubu” i koje se, bez obzira na činjenice, unapred smatra odgovornim za sve i svašta. To etiketiranje se po pravilu se dešava malim Romima, deci sa invaliditetom, onima koji zbog sopstvenog statusa žrtve i sami u pojedinim slučajevima postanu nasilnici nad svojim vršnjacima, ali i deci kojoj se zbog određenog ličnog svojstva uopšte ne veruje da su žrtve. I svakom drugom detetu koje je na bilo koji drugi način drugačije. Etiketiranje, samo na drugi način se vrši takođe i nad učiteljima ili nastavnicima koji na bilo koji način odskaču od proseka u svojim kolektivima, ali i roditeljima koji na bilo koji način štrče na roditeljskim sastancima. U ovom zadnjem slučaju, posledice se, na žalost, često, prenesu i na decu.

Kada je u pitanju postupanje onih koji upravljaju školama ili donose školske propise, ne čini nam se na prvu loptu da je diskriminacija to što je u vrtićima i školama dozvoljeno da se kao redovne aktivnosti organizuju izleti ili putovanja koja se plaćaju, iako svi roditelji ne mogu da ih priušte svojoj deci. Pa onda pola vrtičke grupe dan provede sa dežurnim vaspitačicama. I ne čini nam se da je diskriminacija sve ono što su deca u stanju da izgovore jedni drugima zbog toga što su to čuli od odraslih osoba u svom okruženju. Od pogrdnog korišćenja termina “Cigani”, do ignorisanja i isključivanja dece “u inkluziji”, “debelih”, “ćoravih” ili onih koji žive samo sa jednim roditeljem.

Sve ovo nabrojano jeste diskriminacija i sve to živimo svakodnevno, i mi naša deca. Da li će ovaj Pravilnik doneti neke senzacionalne promene? Neće. Pre svega zbog toga što se u ovoj zemlji inače propisi donose ne zbog potreba njenih građana, već Evropske unije, Nemačke, Rusije, Kine. Neće zbog toga što drugi mehanizmi vladavine prava koji treba da osiguraju primenu i ovog Pravilnika, ali i drugih propisa ne funcionišu i što oni koji će zakazati u primeni neće snositi odgovornost.

Bez obzira na to, o diskriminaciji se mora jasno i tačno govoriti da bi se razumele sve njene štetne posledice. Svođenje ovog problema na pozivnice za rođendane ne samo da neće pomoći, već će proizvesti poptuno kontra efekat. Neka ovo bude opomena i ministarstvu i medijima, ali i svima drugima čije reakcije jedino mogu da razumem kao posledicu generalnog trenda sužavanja raznih drugih prava od strane države. Pa onda kada je neko rešio da im se meša u njihovo roditeljstvo, njihovu sigurnu zonu, setili se da reaguju.

Ozbiljnost diskriminacije obično se shvati tek onda kada se ona lično oseti. U vrtićima i školama ima bezbroj prilika za to. A kada se desi, šteta je već napravljena. I kod dece vrlo često ostavlja i dugoročne posledice. Mislite o tome.

U