Do Strazbura sto somuna

Strazbur je mesto naših konačnih nada u situacijama kada izgubimo bitku sa domaćim pravnim sistemom. Nema toga ko se nije našao u nekom procesu kafkijanskog tipa, a da glasno nije rekao: ma teraćemo se do Strazbura.  U tom smislu, ta jedna metaforična reč, u praksi označava zaštitu koju nam može pružiti Evropski sud za ljudska prava, smešten u ovom malom gradu na granici između Francuske i nemačke, simbolu ujedinjene Evrope.

Državljanima Srbije  je ovaj instrument pravne zaštite postao dostupan nakon stupanja u  članstvo, tada SRJ u Savet Evrope, koje se desilo neposredno nakon rušenja režima Slobodana Miloševića. Dakle, za vreme vladavine onih koje sadašnja vlast Srbije naziva „žutom bagrom“ i koji osim izručivanja Miloševića Hagu i pljačkaških privatizacija, nemaju apsolutno više  nikakvih zasluga. Ovo im se verovatno omaklo.

Kako piše na sajtu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije: „Republika Srbija je članica Saveta Evrope  od 3. aprila 2003. godine.  Republika Srbija ima Stalnu misiju pri Savetu Evrope u Strazburu. Osnovni ciljevi Saveta Evrope su zaštita ljudskih prava, unapređenje demokratije i vladavine prava. Brojni reformski procesi u našoj zemlji odvijaju se u saradnji i uz pomoć SE, pre svega u domenu pravnog i institucionalnog uređenja države, sprovođenju reformi u pravosuđu i drugim oblastima u kojima je SE, na osnovu svog mandata, aktivan. Saradnja Republike Srbije sa Savetom Evrope posebno je značajna u kontekstu naših evropskih integracija, imajući u vidu da aktivnosti SE počivaju i na tzv. Kopenhaškim kriterijumima – u pogledu stabilnosti institucija, vladavine prava, ljudskih prava i poštovanja i zaštite nacionalnih manjina.”

Zahvaljujući članstvu Srbije u Savetu Evrope, svako od nas zna, da kada nas izdaju domaće institucije, ostaje sud u Strazburu kao konačna instanca evropske pravde. On je formiran kao institucija Saveta Evrope kako bi se državljanima njegovih članica garantovala primena odredbi Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Čini se da je ovaj sud u Strazburu jedina tekovina dosadašnjeg procesa evropskih integracija, praktično započetog u Srbiji praktično još 2001. godine, koja je prepoznatljiva i prihvaćena od strane najvećeg dela javnosti.

Na drugoj strani, članstvo u Savetu Evrope, nameće i druge obaveze državama članicama, ali i otvara druge mogućnosti za državljane i pavna lica registrovana na njenoj teritoriji. Pored ostalih, ovih dana se u Srbiji najviše pričalo o Kongresu lokalnih i regionalnih vlasti. Na sednici ovog tela, gradonačelnik Šapca je održao govor nakon koga je zakazana takozvana monitoring poseta Srbiji za februar 2019. godine. Predmet posete biće izrečene optužbe na odnos republičke vlasti prema nekoliko jedinica lokalne samouprave u kojima Srpska napredna stranka ne učestvuje u vršenju vlasti. Dugo pre ovog obraćanja vođena je kampanja protiv ovog poteza nekoliko gradonačenika i predsednika opština. Kulminirala je na sam dan Zelenovićevog govora konratužbama o zloupotrebama, etiketama izdajnika, klevetnika itd. Narativ koji se tom prilikom koristio identičan je onom koji je bio dominantan u vreme devedesetih, kada je Srbija bila crna rupa na mapi Evrope, onda kada njeni građani nisu ni u snu mogli da se nadaju da će nekad moći da se obraćaju sudu u Strazburu.

Kako smo se našli u tom istorijskom flešbeku, drugo je pitanje. Ono o čemu sada treba da se zapitamo i mi kao građani, a i oni koji predstavljaju institucije ove zemlje, jeste treba li onda nama Strazbur uopšte. I šta mi hoćemo od njega. Jer, ako se lavina sada sručila na one koji su iskoristili legalne mehanizme koji su im na raspolaganju zbog toga što Srbija jeste članica Saveta Evrope i što se sama obavezala da će poštovati obaveze koje iz tog statusa proističu, šta je sledeće što možemo očekivati? Isti tretman za sve one koji se kao fizička lica usude da zaštitu svojih prava traže takođe u Strazburu, samo u drugoj zgradi?

Ono što građani Srbije treba da znaju jeste da kada se pomene reč Strazbur, to ima isto značenje. I u smislu Evropske konvencije o ljudskim pravima i u smislu Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Različite su samo institucije koje brinu o primeni ova dva dokumenta.  

Ali  ono što predstavnici vlasti u Srbiji moraju da znaju, je, da država članica Saveta Evrope mora podjednako da brine o tome kako se ponaša po osnovu oba. Bez izuzetka. I to je jedina istina, jer se na to Republika Srbija obavezala. I pošteno bi bilo, i prema građanima, a i prema Savetu Evrope, otvoreno reći ako ne postoji spremnost za to. Jer jedno bez drugog ne može. Pa da svi znamo na čemu smo. U suprotnom, sve nas će Strazbur koštati kampanje kakvoj je poslednjih meseci bio izložen Nebojša Zelenović.

Sve drugo, što smo ovih dana i videli i čuli od različitih predstavnika vladajuće stranke, iz svih nivoa vlasti jeste, ovaj put, veoma loš PR. Ako slučajno i nije, onda je odraz potpunog neznanja i nekompetencija onih koji redovni mehanizam zaštite vide kao “drukanje države”. A za građane je jednako loša i prva i druga mogućnost.