Društvo samopomoći

Kao, u veoma specifičnim situacijama pravno dopušten oblik zaštite nekog ličnog prava, ili pak kao jedan od načina prevazilaženja teških stanja ili poremećaja koji zahtevaju, bilo dodatni napor u samoosvešćivanju postojanja problema, bilo međusobnu pomoć i razmenu iskustava sa pojedincima koji se nalaze u sličnoj situaciji.

U svakom slučaju, samopomoć se odnosi na lično angažovanje pojedinca u rešavanju sopstvenog stanja ili problema i po pravilu se smatra vanrednom vrstom reakcije. U ostalim, nevanrednom, odnosno redovnim situacijama, zaštitu i podršku treba da obezbedi država sa svojim institucijama.

Srbija, na žalost, sve više i brže postaje društvo u kome samopomoć postaje pretežni način reakcije, a ponekad i jedini. Posledice propuštenih šansi u izgradnji efikasnih institucija došle su na naplatu kroz nepostajanje bazičnog nepoverenja u sistem. Mali je broj oblasti u kojima većina građana u redovnom i propisanom postupku ostvaruje svoja prava. U takvim okolnostima, ono što je ostalo na raspolaganju, svelo se na dva moguća načina. Prvi je da bukvalno budete bezobzirni, glasni, da ponekad koristite i fizičko nasilje ili nudite mito, a drugi da se povežete sa različitim kolektivitetima ili čak i dovoljno moćnim pojedincima koji ostvaruju formalni ili neformalni uticaj na trenutne centre moći i koji će vam se za podršku odužiti kroz pomoć i zaštitu onda kada vam je to potrebno.

Ta društvena samopomoć zamenjuje institucije, sistem i poredak. Nacionana služba za zapošljavanje neće naći posao za vas, ali stranka hoće. Pregled kod lekara možete čekati mesecima, a možete i okrenuti par brojeva telefona ili platiti ljudski tretman u razumnom roku. Ako ste bliski sa predsednikom opštine, nema veze što vam je dete nasilnik, direktor će biti upozoren, a možda i ucenjen finansijskom podrškom radu škole, iako je to nadležnost i obaveza lokalne samouprave. Ako ste poljoprivrednik koji nema načina za dostojanstven život zbog nemogućnosti institucija da se izbore sa kartelima prerađivača, jedino što vam preostaje jeste da teškom mehanizacijom blokirate važne saobraćajnice kako bi vas oni koji vaš problem mogu da reše čuli. I puno je još primera kojima se može ilustrovati ova pojava.

Svi oni koji ne mogu ili ne žele da igraju po ovim pravilima, čak i kada su dovoljno glasni, mogu samo da pričajuu vetar. Jedino što im preostaje je lična frustracija i traganje za razumevanjem od strane onih koji prolaze kroz slične nedaće. Kada se ni to više ne može izdržati, takvi ljudi odlaze iz ove zemlje. I sve ih je više. Puno je tekstova napisano i puno reči izgovoreno o masovnom odlascima i njihovim dugoročnim posledicama, pa ih ja dalje neću analizirati. I dok su pojedincima iz vlasti puna usta priče o tome kako se to mora zaustaviti, o uzrocima se, pak jako malo priča. To na neki način šalje vrlo jasnu poruku o tome koliko im je do rešenja problema zaista stalo. U međuvremenu, praktično smo bombradovani iskrivljenom stvarnošću, licemernim predlozima i merama na granici između razuma i nekog drugog stanja, prepisanim iz nekih drugih sistema u kojima su efikasni. Mali problem je što sve to što negde tamo funkcioniše ima malo drugačiju osnovu. Pa tako mi sada imamo na silu digitalizaciju škola i zdravstva, u situaciji u kojoj pojedine zgrade u okviru ova dva sistema nemaju toalete po standardima 21. veka niti dovoljan broj zaposlenih da servisiraju sve potrebe građana. Takođe, imamo i kampanje za povećanje nataliteta ili promovisanje kompanija koje su prijatelji porodice, u situaciji kada ogroman procenat onih koji su u reproduktivnom dobu radi za minimalac ili po 2-3 posla kako bi podmirili osnovne potrebe.

Jedna koleginica mi je jednom prilikom ispričala kako je pitala jednog Danca šta je to što njegovu državu izdvaja od drugih pa se njeni građani u svim globalnim istraživanjima izjašnjavaju najsrećnijima na svetu.

On je posle kraćeg razmišljanja rekao da je to zbog toga što kod njih postoji predviđen redosled koraka praktično za svaku situaciju u kojoj se nađeš. On kao građanin ne mora da razmišlja o nadležnostima, i odgovornosti institucija ili službenika, ne mora da gubi vreme proučavajući propise, mehanizme, mogućnosti. Jednostavno, država je izgradila sistem koji ostavlja vreme ljudima da budu srećni.

Takav pristup iz naše perspektive ostaje utopija. Ali sa druge strane, sve treba da nas na realan način suoči sa suštinskom potrebom izgradnje društva i institucija, poput one koju su razvijene zemlje prošle nakon građanskih revolucija. Sve drugo i dalje će predstavljati zamajavanje i samozavaravanje. I sve drugo će, poput nedavnog slučaja, kada smo u jednj istoj vesti pročitali prvo da jedna ministarka najavljuje otvaranje vrtića za decu zaposlenih u zgradi ministarstva, a zatim da govori o nužnosti sistemske podrške ženama preduzetnicama za plasiranje njihovih proizvoda u velike trgovnske lance. Uzgred, preduzetnici koji su i roditelji spadaju u onu grupu za čiju decu nema dovoljno mesta u okviru redovnog predškolskog sistema, ali to ovom prilikom nije pomenuto. Taj problem se rešava, kao i većina drugih uostalom, putem dostupnih metoda samopomoći.