Kada će biti gotov(o)?

“Kada su ovde počela „dešavanja“ devedesetih, moji roditelji su odlučili da se iz strogog centra Beograda presele na selo. Tako smo, prilično slučajno, sa Kalenića otišli da živimo u jedno selo pored Smederevske Palanke. Autobus iz kog su izbacili tog radnika, u danu u kojem je kasnije oduzeo sebi život, bio je i moj autobus kojim sam išla u gimnaziju dve godine. I tada me je, kao i sada, privlačila sociologija, ljudi i društvo. I nisam bila indiferentna prema tome gde sam i u kakvom okruženju. Znam da Palančani, makar mnogi od njih, ne žele javno da govore kako je u Palanci. Znam i zbog čega. Zato što im je svega preko glave. Smučilo im se. Nije to SNS. Nije ni DOS. To je sve – sve im se smučilo.

Kada sam ja bila tamo, bili su aktuelni SPS i JUL i svaki posao je zavisio od njih, kadrirali su svuda i samo oni. Radnike su, kao i danas, vozali po Srbiji nekim autobusima na Slobine mitinge da mu tapšu pod pretnjom otkaza. Mnogo ljudi iz Palanke, Velike Plane i svih okolnih sela, a nema ih malo, radili su u Goši i tada. Možda i više nego danas. I tada se nisu isplaćivale i užasno su kasnile te premale plate.

Plate su bile premale, ali mnogima jedini prihod. Politika je bila jasna – to su polutani, imaju bašte,neki imaju stoku, živinu, veće plate im i ne trebaju. Uslovi u kojima su živeli radnici i njihove porodice prevazilaze bedu koju možete da zamislite. Dobro su prolazili oni koji su bili bliski Partiji. Neki od njih su dobijali razne pozicije, recimo u Elektromoravi, Železnici i baš u Goši. Neki su dobijali i stanove, deca su im bolje prolazila u školi…Obični radnici, ljudi sa sela, bili su i ostali u milosti partijskog rukovodstva i crkavice koju bi im doslovno ponekad dodeljivali.

Međugradski prevoz dodeljen je jednom prevozniku (Lasti). Karte su bile jako skupe, autobusa malo. Ne sećam se da sam ikad u životu sedela u tom autobusu. LJudi su se prevozili kao stoka. Više puta su me izbacili (sa 15 godina) zato što nisam produžila (preskupu) mesečnu kartu. Nebrojeno puta sam u gimnaziju išla, ili se iz nje vraćala, autostopom ili peške 20km.

Dragan Mladenović, radnik Goše koji se ubio pre neki dan, radio je tamo 30 godina. Tri decenije je, kao i svi drugi tamo, sve to gledao i ćutao, čekao bolje dane i pazio da nekom ne zgazi na rep (pa dobije otkaz i ostane bez ičega). Usput su mnogi postali alkoholičari, poludeli, razboleli se, pobegli odande glavom bez obzira da se više nikad ne vrate, ili su se zabarikadirali u te svoje stare oronule kuće i jedino što imaju je sitna stoka, bašta i pijace na kojima prodaju ponešto. Za njih, a možda i za mnoge od nas, užasne devedesete se nikad nisu završile. To je 30 godina beznađa u kojima ti je jedina šansa da budeš beskičmenjak i ljigavac, dupeljubac koji će da se prikloni Partiji na vlasti.
To je skoro ceo radni vek jednog čoveka – tih 30 godina. Ceo život u kojem te ponižavaju i teraju u ćošak gori od tebe. Ceo život u kojem najgori šljam gospodari svim tvojim šansama – i šansama tvoje dece, tako što se sakrije iza Partije. Ceo tvoj život sa kojim jednostavno raspolaže neko drugi. I on je na kraju postao svestan toga da će se možda promeniti naziv Partije, ali da je za njega sve već odavno gotovo. Nema pravde, nema nade. On je samo realizovao ono što su drugi, ujedinjeni, uradili odavno – oduzeli mu život.

Neka mu je laka zemlja i večna slava!”

Može li se išta reći posle ovoga? Osim možda da je upravo ovo ilustracija reči profesorke Turajlić da je cela greška ustvari u jednom slovu. Da smo 5. oktobra 2000. umesto Gotov je, rekli: Gotovo je, pa onda u tom smislu i delali, možda svega ovoga danas ne bi ni bilo. A ko zna i šta bi se sve desilo u međuvremenu…Valjda smo lekciju naučil. Ako ne prodrmamo do temelja truli sistem i izgradimo institucije, opet ćemo biti odgovorni za nekog novog Vučića i partiju možda pod drugim imenom, ali sa istim spregama i istim načinom funkcionisanja. Popravni ispit je zakazan za nedelju. Oterajmo u ćošak sve koji to zaslužuju, možda onda i bude šanse da jednog dana stvarno sve bude gotovo.