Kolektivna amnezija

Spremanje tog kolača zaista je bilo brzo, idealno za mladu kuvaricu u pokušaju. Jedno jaje, malo ulja, prašak za pecivo i džem. Nije bilo šanse da ne uspe.

U nedostatku drugih, usled dobro poznate situacije tokom tih godina, nekada je to bio jedin slatkiš koji smo konzumirali u jednoj nedelji. Skoro da mogu da osetim taj kiselkasti ukus testa koje sam obavezno morala da probam pre pečenja. Mafini su u Srbiju stigli znatno kasnije, ali gotov Brzi kolač po svom ukusu mogao bi se svrstati u ovu vrstu slatkiša.

Ovih dana mi je posebno na pameti. Možda su i godine zaslužne za razne ireverzibilne procese, pa tako često poželim ili spremim koh, običan slatki patišpanj ili šne nokle. Sve ono što sam u ogromnim količinama konzumirala zaključno do rane mladosti. Svi ti ukusi i mirisi nažalost bili su začinjeni i stalnim osećajem nemira, neizvesnosti, strepnje, ali ipak i nade. Živeli smo jako blizu područja na kome se ratovalo. Rat nije bio tu, ali bio je blizu sa dve strane, i preko Drine i preko Save. Izbeglica je bilo puno, još od ‘91. Ali ti ljudi nisu percipirani kao živi dokaz da se tu oko nas dešava nešto strašno. Čak, na njih je nekako svaljena odgovornost za redove, švercere, dilere, za to što smo spali na brze i jeftine kolače. Oni koji su redovno ispoljavali etnocentrizam ovodrinske Srbije, imali su koga da okrive za sve loše što se dešavalo tih godina.

O tome da je za to možda odgovorna vlast, u toj istoj Srbiji, koju su oni mogli da menjaju, nisu razmišljali.

Pripadnici generacije iz pedeset i neke koji su još krajem osamdesetih prepoznavali obrise zla koje se sprema, u svojoj argumentaciji nisu mogli koristiti kolektivna ili individualna sećanja na zla iz II svetskog rata. Sada i oni, a i mi rođeni jednu, dve ili tri decenije kasnije još uvek imamo vrlo jasna sećanja na devedesete.

Toliko jasna da pamtimo ukuse, mirise, strepnje i strahove. Verujem da u tome leži naša snaga dane dozvolimo ponovo bilo koje slične scenarije, koje smo osetili na ličnoj koži. Verbalna zveckanja susednim državama, nabavke vojnog naoružanja, pretnje onima koji na bilo koji kritički način sagledavaju vlast, degradacija najboljih, inflacija nekompetentnosti…mnogo je fleš bekova koji bude bolna sećanja. Za sve što nam se dešavalao devedesetih bila je odgovorna vlast, izabrana voljom građana. Doduše na izborima u medijskom mraku, sa manipulacijama biračkim spiskovima, uz prinude i pretnje. Danas vlast opstaje na usavršenijim, doduše u suštini vrlo sličnim principima. Ne treba imati proročke sposobnosti za predviđanje onoga što nas čeka u bliskoj budućnosti, ukoliko vlast trenuno vladajuće stranke ne bude slabila. Isto tako, ne treba biti ni nešto posebno pametan pa primetiti da jedan od razloga opstanka baš ove vlasti upravo jeste manipulacija strahovima i sećanjima na devedesete. Kada smo bili srećni što smo sebi mogli priuštiti barem Brzi kolač sa džemom, dok se u dve ili tri zemlje okolo ratovalo. Kako smo došli do nivoa da biramo manje zlo, jer se uvek možemo vratiti na taj nivo?

Možda ta kolektivna amnezija uopšte nije loša opcija i možda nam je stvarno potrebna. Onda smo imali nadu, jer nismo znali da u svakom trenutku može biti i gore. Ništa nas nije sprečavalo da verujemo da svemu pre ili kasnije dođe kraj. Od tada pa do sada svašta smo prošli, puno je snova raspršeno, mnoge nade su izneverene. Nezamislive pojave se dešavaju svakog dana.
Baš ovih dana se navršilo 25 godna od kako je Ante Marković vratio mandate narodu. “Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope”, rekao je prilikom podnošenja svog premijerskog ekspozea. Pametnom dosta. Ako je amnezija već nemoguća, zašto nam ove reči barem ne bi bile najbolja naučena lekcija?