Magija zakona

Na izmene ovog zakona dugo su čekale različite grupe roditelja i dece, uglavnom ugrožene na ovaj ili onaj način. Rad na izmeni zakona započeo je pre duže od tri godine i to zahvaljujući pritisku tri udruženja koja su zahtevala da se hitno izmeni način isplate naknade za porodilje, kako bi se osigurao kontinuitet finansijskih priliva u porodici sa bebom.

Nakon toga, započeo je rad na izmenama i drugih vrsta finansijskih davanja. Među sektorska radna grupa svoj rad je završila nakon godinu dana, a Vlada predlog usvojila krajem 2015. godine, da bi se javna rasprava o tekstu okončala još u januaru 2016. godine. Trebalo je da prođu još dve godine međusobnih konsultacija različitih ministarstava, da se promene dva nadležna ministra i dva premijera, da se tekst uskladi sa programom ekonomskih reformi (čitaj zahtevima MMF-a). I tako, konačno dobismo tekst o kome će se u zgusnutoj raspravi poslanici konačno izjašnjavati.
Bila sam jedna od inicijatorki kampanje P(B)ravo za mame, lično sam inicirala i formulisala rešenje o direktnoj isplati porodiljske nakande. Sate i sate vremena provela ubeđujući državne službenike različitih provincijencija i hijerarhija o tome zašto je takvo rešenje potrebno. Zajedno sa ostalim, dovoljno ludim ženama jurila poslanike te 2014. godine da javno obećaju da će podržati zakon. Desilo se to da je od svih njih u ovaj aktuelni saziv koji će i glasati, pretekla možda jedna trećina, a od njih se možda neki i ne sećaju fotografija sa natpisom: Glasam za mame. Još uvek osećam knedlu u grlu zbog pogrešne procene integriteta poslanika vladajuće stranke u tadašnjem sazivu koji se nisu usudili da sami predlože zakonske izmene već su nas ljubaznu uputili na tadašnje relevantne minister, Krstića i Vulina.

Konačnu realizaciju ove inicijative ne mogu smatrati neuspehom. Naprotiv. Ostaje ipak gorak ukus zbog dužine trajanja celog procesa. Deca trudnica koje su poslanike pokušavale da ubede u potrebu promene načina isplate porodiljskih naknada, odavno su pravi mali ljudi, a neki od njih u međuvremenu su dobili braću i sestre. Ovaj slučaj je još jedna praktična ilustracija dometa uticaja građana na političke procese u zemlji Srbiji. Rupa u pravnom okviru, nepostojanja odgovornosti donosilaca odluka, odnosa prema građanskim inicijativama. No, nisam imala nameru da o tome detaljno kontempliram ovaj put.

Htela sam, zapravo, sada kada će konačno ovaj zakon izvesno biti usvojen, a s obzirom da smo u prednovogodišnjem raspoloženju, ipak upozorim sve koji u njemu vide čarobni štapić kojim će se rešiti svi demografski problemi Republike Srbije. Ovaj zakon, kako mu samo ime kaže, uređuje samo jedan aspekt podrške roditeljima i deci, i to finansijski. I to na način koji odgovara trenutnom stanju našeg BDP-a. Iako su pojedine društvene grupe nezadovoljne nekim rešenjima, gledano u celini, ono što vidim kao dobro rešenje, jeste značajno proširenje kruga žena koje će ostvarivati pravo na porodiljsku naknadu. Kada je u pitanju ekonomska cena roditeljstva, nikad nijedna naknada države nije odgovarajuća i uvek može da bude veća. Naročito ako znamo šta se sve plaća novcem poreskih obveznika, potpuno nepotrebno, a vrlo često i sa lošim namerama. Zato samo finansijske mere nikad neće biti presudno motivišuće za donošenje odluke o rađanju deteta.

Daleko važniji faktor za koji, za sada nema odgovora, jeste opšta društvena nesigurnost. Da ćete ostati bez posla, da nećete moći da plaćate kiriju ili ratu kredita ako ostanete bez posla, da nećete smeti da odete na bolovanje ako vam je dete bolesno, a nemate pare za dadilju niti dostupan baka servis, da ne znate hoće li biti mesta u vrtiću, da ne znate da li će vam dete biti kvalitetno lečeno, da ne znate koliko dana godišnjeg odmora ćete morati da iskoristite zbog sati i sati čekanja kod pedijatra, i kada vam je dete bolesno i kada morate da obezbedite potvrrdu da je zdravo, da bi posle bolesti nastavilo da ide u vrtić, da ne znate da li ćete biti u mogućnosti da detetu obezbedite obavezne udžbenike i pribor, a za one koji to uspeju bilo kakvu dodatnu aktivnost kojih nema u vrtiću u školi: ples, sport, strani jezik, balet, ritmičku gimnastiku, ili ako imate dete sa invaliditetom dovoljno novca za logopede i privatne terapeute, jer ih je u javnom zdravstvu i socijalnoj zaštiti skoro nemoguće dobiti. I na kraju, da pored osam sati dnevno provedenih na poslu, ne znate koliko ćete ih još potrošiti u javnom prevozu od kuće do posla i obrnuto.

Retki su ljudi kojie poznajem, a koji su od trenutka rođenja deteta, i nekih devet meseci pre toga, uspeli bilo šta da završe po planu, onako kako je napisano na nekom papiru. Naravno, tu ne računam one koji “preko veze”, ovakve ili onakve, završavaju sve, jer im je takav odnos institucija prema građanima prihvatljiv.

Dakle, ovaj zakon će nekim roditeljima u Srbiji doneti olakšanje u nekim segmentima roditeljstva. Za sve drugo što se od njega očekuje biće potrebno, kako bi to rekao Nodijev Uško: barem “ malo magije” , odnosno malo više napora i drugačijih mera, koje možda ništa i ne koštaju , već zahtevaju samo malo inventivnosti i posvećenosti.