Sve što se ovih dana dešavalo oko osporavanja predsedničke kandidature Luke Maksimovića Belog uključujući i sajber odmazdu protiv novosadskog advokata Miroja Jovanovića samo je refleksija stvarnosti života u Srbiji.

Sve je počelo raspravom o izveštaju Republičke izborne komisije koji na kraju nije prihvaćen.

Pored ostalih zahteva koji su se odnosili na sadržaj potpisa podrške, raspravljalo se i o tome da ovaj predsednički kandidat nije dostavio saglasnost za ličnu upotrebu imena LJubiša Preletačević-Beli. Ovo je neko od članova tela koje treba da se stara o regularnosti naših izbora smislio, napisao i branio u raspravi pred, ne samo ostalim članovima RIK-a, već i građanima Srbije. Saglasnost za korišćenje izmišljenog imena! Činilo se da je nivo apsurda u ovoj kampanji sa ulaskom Belog u trku dostigao vrhunac. Ali izgleda da su i ostali igrači rado prihvatili nova pravila. Najpre traženjem ovog sumanutog zahteva, a potom ekspresnim ranojutarnjim prigovorom savesnog građanina Miroja Jovanovića, za neupućene, bliskog saradnika drugog predsedničkog kandidata, Miroslava Parovića.

I nije mu bilo dovoljno što je tim činom obesmislio inicijalnu svrhu instituta prigovora savesng birača, jer je prigovor podneo i pre nego što su članovi RIK-a imali uvid u pobijano rešenje, objavio je rat Preletačevićevim oružjem i to bahato, potpuno u skladu sa ponašanjem vladajućeg establišmenta. Sve što se posle toga dešavalo, potpuno prati zakone i put virala na internetu. I kao i sve što se na taj način prenosi, postaje preuveličano, čak ponekad i do besmisla. Optuživati Belog ili bilo koga drugog za organizovanu hajku na Miroja, u ovim uslovima potpuno je besmisleno.
Nisam pobornik nasilja, linčovanja, crtanja meta i taj princip dosledno poštujem, bez razlike ko je žrtva. Međutim, ovaj slučaj je jedna od onih situacija u kojoj žrtve postanu zlostavljači i vrlo jasno nam zapravo govori kom stepenu nasilja smo do sada svi bili izloženi. Da su institucije ove države uvek i dosledno reagovale na pozive na linč, privatnu i profesionalnu diskreditaciju, ne bi nikome palo na pamet da se na ovakav način „obračunava“ sa Mirojem. Ovako, sirotinja uzvraća udarac onim što joj je na raspolaganju, za razliku od nekih drugih koji imaju para za novinare, urednike, oglasni prostor.

U zemlji u kojoj članovi institucije izabrani od strane Narodne skupštine istaknu zahtev za dostavljanje saglasnosti za upotrebu fiktivnog imena i prezimena teško je u bilo kojoj oblasti govoriti o granici između normalnog i apsurdnog. Uzemlji u kojoj se noću ruši pod fantomkama, a danju suspenduju zakoni ako nisu u sladu sa interesima druge države, takođe. Pa kako onda utvrditi granicu apsurda u bilo čemu drugom?

Siroti Miroje je tako postao žrtva ovog sistema koji promoviše ne samo urušavanje insitucija već i bahatost. Rušim, jer mi se može, tužim i na sudu dobijam novine jer mi se može, dobijam starateljstvo nad decom, jer mi se može. To nam je svima postalo uobičajeno, pa smo i oguglali i ne reagujemo. Ali kada bahatost progovori na jeziku sirotinje, to se ne prašta, jer jednostavno ne ide. To je slon u prodavnici stakla i mnogo štrči. To izgleda Miroje nije znao, a bio je toliko bahat i da se ni sa kim ne posavetuje pre nego što se upustio u igru čiji krajnji rezultat ćemo videti 2. aprila ili dve nedelje kasnije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari