Muka i bes

Mesecima su građani i građanke Beograda izloženi saobraćajnoj troturi. Tu ubrajam i pešake, putnike i vozače u javnom prevozu, ali i one koji se voze sopstvenim automobilima ili taksi vozilima. Mesecima traje ugavnom nepotrebno raskopavanje grada na više saobaćajnih čvorišta što izaziva nezapamćene gužve i zastoje. Danima se do posla i od posla putuje od pola sata do sat i po duže nego što je uobičajeno. Postalo je nemoguće proceniti potrebno vreme za transfer od bilo koje tačke A do bilo koje tačke B u gradu. Nadležni prolongiraju rokove za završetak radova na dnevnom nivou, a stanje radova je takvo da je zaista teško realno proceniti kada će biti okončani. LJudi se poput zombija probijaju kroz haos na ulicama. Tu i tamo se trgnu kada gužva postane još veća zbog posete nekog stranog zvaničnika, vojne parade ili vanredne situacije izazvane pucanjem cevi. Tada sav akumulirani bes izađe na površinu, psuje se, trubimo, dok se ne dođe do sigurne zone. A sutradan opet isto.

Ja sam imala dodatni peh da sam u vreme izvođenja radova u Bulevaru oslobođenja i na Slaviji, u kontinuitetu mesec dana skoro svakodnevno išla do Instituta za onkologiju u Pasterovoj. Ništa meni nisu značile molbe za strpljenje, uveravanja da ćemo nakon završetka imati lepše ulice. Meni je taj period bio jedan od najstresnijih u životu, a Gradska uprava Grada Beograda učinila ga je još strašnijim. Nadam se da ću ga što pre zaboraviti. Kada ne postoji efikasniji način da deonicu dužine 2 kilometra svakodnevno prelazite drugačije nego pešaka sa dnevnim nivoom obaveza poput mog, nema druge nego da se zapitate ko drži daljinski upravljač kojim ispituje granice vašeg strpljenja.  

Jedan od komentara na gore pomenutu vest o incidentu u autobusu broj 56 na najbolji način opisuje kolektivno stanje Beograđana:   „Ne treba vozaču, a ni putnici bilo kakva kazna. Treba im godisnji odmor. Jako je puno besa i jako puno nasilja. Tuga”

Nemam opravdanja ni za verbalno ni za fizičko nasilje bilo koje vrste. Sa druge strane, odavno već razmišljam kako Srbija lagano ali sigurno klizi u potpunu apokalpisu. LJudi su poniženi na svakom koraku: od ismevanja zdravog razuma koji nam svakodnevno priređuju najviši predstavnici vlasti, preko odnosa javnih službenika prema nama, beskonačnih redova u svim institucijama do saobraćajnog kolapsa. Ta poniženost, kako nije prirodno ljudsko stanje, ne može da proizvede ništa drugo nego bes. A kada ta količina besa izbije na površinu, reakcije su preterane. Skloni smo tome da ljude u Srbiji proglašavamo apatičnim, ali ni apatija nije prirodno stanje. To je samo prikrivena slika svih onih lomova koje u sebi proživljavamo, jer je većina ipak sklona da ne iskače svojim reakcijama sve dok se može izdržati. Ipak, svako od nas ima svoju granicu pucanja. Što je više poniženja i više besa, to će reakcija nakon tačke ključanja biti snažnija. Nisam previše optimistična oko toga čemu se sve možemo nadati u budućnosti na našim ulicama od strane poniženih ljudi.

U konkretnom slučaju incidenta u autobusu, mogu da razumem bes i ogorčenost i vozača i putnice. Zato mi je i mučno sve u vezi sa tim. Vozač koji se verovatno danima probija kroz saobraćajni kolaps, u polu-raspadnutom autobusu, na šta ne može da utiče, koji radi više od jedne smene dnveno za šta takođe nije odgovoran, ali verovatno još nije uspeo da poput mnogih njegovih kolega nađe posao u Nemačkoj ili Švedskoj. Sa druge strane, putnica izmrcvarena od beskonačnih vožnji u autobusima u kojima se nekad vrata ne mogu zatvoriti zbog preopterećnosti, u kojima leti radi grejanje, a zimi hladi klima. I jedno i drugo su bespomoćne žrtve sistema. Sistema koji se nama u takvim autobusima smeje u lice fontanama i jarbolima od 200 metara. Sistema koji je tako postavljen da će i sam pući zbog preteranog bahaćenja pojedinaca, sistema koji i unutar sebe proizvodi ponižene i akumulira bes. Sistema koji će pući onda kada njegovi poniženi delovi doću do tačke pucanja, samo iz drugih razloga u odnosu na sve ostale. Tek njihove reakcije ne mogu ni da zamislim.