Nenaučene lekcije

Ovog puta postupanjem uprave kompanije diskriminacija je sprovedena nad 28 žena i njihovih porodica.Ni u jednoj izjavi nadležnih ili predstavnika Vlade koja zastupa vlasničke odnose Republike Srbije  u njenim organima upravljanja nismo mogli čuti ili pročitati ništa o tome da su postojali jasni kriterijumi na osnovu kojih u novoj sistematizaciji poslova nema mesta baš za ovih 28 žena. Da sam ja predstavnik Er Srbije i da nisam uradila ništa loše, ovo bi mi bio glavni argument da zapušim usta svima koji su u međuvremenu, poput mene zavrištali. Pošto je ova vrsta podataka izostala, pored direktnopogođenih žena, sada i vaskolika javnost potpuno opravdano smatra da tu nisu čista posla.Prema definiciji iz važećeg pravnog okvira Republike Srbije, pod diskriminacijom se smatra svako različito postupanje prema nekom licu na osnovu njegovih ličnih karakteristika. Ukratko, da su ove žene dobile dokument u kome piše da nisu zadovoljile propisane kriterijume u obavljanju svog posla pa ih zbog toga nije preuzeo novi poslodavac ili da je među njima i neka koja nije trudnica odnosno porodilja, moglo bi se polemisati o prirodi ove situacije. Nakon objavljivanja poruka razmenjenih sa predstavnicima rukovodstva kompanije, više i nema nikakve sumnje šta se tu zapravo desilo.

Ovaj slučaj daje nam novu mogućnost da opet preispitamo šta mi kao društvo, a i država sa svojim politikama hoćemo od žena? Da imaju mogućnost izbora da rade ili rađaju ili pokušaju da usklade obe vrste aktivnosti, odnosno potreba? Šta mi hoćemo i da li uopšte imamo populacionu politiku i znamo li šta su joj ili šta bi trebalo da joj budu neki, barem srednjeročni ciljevi? Ako je Vlada formirala Savet za populacionu politiku čini se da bi odgovori na ova pitanja trebalo da budu laki. Ali ne. Deklerativno, mi hoćemo i jedno i drugo. Najviše da se hvalimo time kako kod nas žene 4 puta duže nego u Americi i Nemačkoj mogu da provedu vremena sa svojim detetom tokom njegove prve godine. Pri tome potpuno smetnuvši sa uma, da te iste zemljesa kraćim porodiljskim odsustvom nemaju nijednu od naših dilema. One vrlo jasno prepoznaju žene kao kvalifikovanu radnu snagu, u svim segmentima izjednačenu sa muškracima i ne brinu mnogo oko broja novorđene dece, jer ga dostižu instrumentima imigracione politike. Tako mi imamo propise sa polrešenjimakoja su rezultat rezultat trulog kompromisa između liberalizma i populizma. Zato i ne znamo odgovore na pitanja sa početka pasusa

Dok ih ne pronađemo, sretaćemo se sa slučajevima poput gore opisanog koji nije ni prvi, a ni poslednji. A razlog za to je vrlo prost. Država se ne bavi suštinskim uzrokom problema, već po više puta viđenom scenariju maže oči narodu nekakvim finansijskim merama, koji će poput čarobnog štapića učiniti da se kao nacija udvostručimo, iako u praksi na mesečnom nivou pokriju malo više od onoga što treba izdvojiti samo za pelene.

Šta je, dakle, razlog zbog čega se nerado zapošljavaju žene u takozvanoj reproduktivnoj dobi ili pak pre nego bilo koja druga kategorija otpuštaju? Vrlo jasno i otvoreno treba reći da je u pitanju strah poslodavaca da žena neće biti dostupna, da će često odsustvovati zbog slinavih noseva, boginja ili stomačnih virusa. Iako je u dosta slučajeva ovaj strah iracionalan, on donekle može i da bude razumljiv iz ugla nekoga ko organizuje posao i snosi odgovornost za rezultate. Sa druge strane, svako dete koje se rodi i na osnovu koga se otvaraju bolovanja i ostvaruju druga prava ima dva roditelja. Nekako prećutno smo kao društvo prihvatili da je i nakon trudnoće i porođaja za sve što se sa njim dešava odgovorna majka. Ni država se ne trudi previše da podstiče drugačije mišljenje, muškarci još manje, a bogami i same žene, pa svoj odnos prema ženskoj radnoj snazi poslodavci formiraju upravo na osnovu ovog stava.

Iako je Zakon o radu davnih dana dao mogućnost da očevi koriste deo odsustva radi nege bebe, broj zabeležnih slučaja skoro da predstavlja statističku grešku. Lično sam informisana o više slučajeva u kojima poslodavci nisu bili spremni da ocu koji bi uputio ovakav zahtev garantuju isto radno mesto i istu platu nakon okončanja njegovog odsustvovanja sa posla. Neki od tih poslodavaca pripadaju javnom sektoru. O korišćenju mogućnosti korišćenja privremene sprečenosti za rad po osnovu bolesti deteta, odnosno na srpskom, bolovanja zbog bolesnog deteta da i ne govorim. Podrazumeva se da je za bolesno dete odgovorna jedino i isključivo majka. Majka treba da ide i na roditeljske sastanke, prati i dočekuje sa ekskurzija i izleta, učestvuje u vrtićkim i školskim radionicim itd.Naravno, sve napred navedeno ne znači da ne postoje očevi koji ne učestvuju u ovim aktivnostima, ali očigledno je generalna percepcija takva da će majka biti odgovorna za sve nabrojano, te se u skladu sa tim procenjuje njena radna sposobnost.

Imajući sve ovo u vidu, jasno je šta motiviše poslodavce da zaobilaze propise na sve moguće načine i rešavaju se kako znaju i umeju žena sa sitnom decom. Mada, da budem iskrena ponekad ni tu logiku ne razumem, jer nema boljeg motiva za odgovorniji i produktivniji rad nego što je strah od posla kada imate maloletno dete. U svakom slučaju, tu su na gubitku sami poslodavci, ali pošto je ovo zemlja slobodnog tržišta, to je samo njihov problem.

Šta je, dakle, sada činiti? Možemo u potpunosti prestati da se bavimo podsticanjem rađanja dece i žene posmatrati isključivo kao radnu snagu, potpuno izjednačenu sa muškarcima, na način kako to radi većina savremenih kapitalističkih društava. Tada nećemo imati nikakvih zabuna ili nejasnoća. Doduše, u tom slučaju, ne bismo živi ostali od silnih naklapanja nebrojenih dušebrižnika o naciji koja nestaje i koja će se svesti na neke pašaluke, kruške itd. Možemo i zadržati status quo, što u praksi znači brojne probleme i za poslodavce i za žene, a i njihove porodice. Puno velikih reči i deklarativnih mera, u praksi često zabilaženih i teško dostižnih.Ali takođe znači, kako je to lepo savetovala osoba iz službe za ljudske resurse Er Srbije, jurenje veze da se dobije produžena nega, što po svom karakteru predstavlja zloupotrebu tj nedozvoljenu aktivnost.

Sa treće strane, možemo probati i jedno i drugo, ali tako što ćemo ženama omogućiti da njihov rad ne bude vrednovan kroz prizmu materinstva, već isključivo istih onih parametara koji se koriste za procenu učinka ostalih grupa na tržištu rada. Ovaj scenario jeste najteži, ali što bi se reklo: svaki reformski posao je bolan. Za razliku od nekih drugih zemalja, kod nas radna emancipacija nije uključila i tranziciju unutar porodice, već je ženama donela još malo tereta na leđa. Da imamo propise koji porodiljsko i svako drugo odsustvo zbog nege i vaspitanja deteta ravnoopravno dele između oca i majke, poput, na primer skandinavskih zemalja, ne bi ni bilo percepcije o potencijalnom riziku zapošljavanja žena u reproduktivnoj dobi. Samim tim ni diskriminacije, a ni traženja rupa u zakonima. Sve manje od toga i dalje će stvarati situacije poput aktuelne u Er Srbiji i proizvoditi bes i frustraciju zbog ogromnog jaza između velikih reči političara i svakodnevnog funkcionisanja običnih mali ljudi koji su se usudili da u zemlji pout Srbije preuzmu odgovornost da od malih i nemoćnh bića naprave ljude.