O dostojanstvu i sličnim pojavama

Dokument kaže da će u slučaju neljubaznog ili drskog ponašanja pacijenata istima biti uskraćena zdravstvena usluga od strane osoblja. Iz načina na koji direktor upozorava pacijente, mogao bi se steći utisak da se radi o dečijoj igraonici u koju se dolazi usled dokolice, za koju postoji vrlo visoka tražnja, a kapaciteti su joj ograničeni, pa se vlasnicima može da nekima jednostavno uslugu uskrate.

Lica ljudi koji se sreću po hodnicia ovog instituta, jedinog te vrste u Srbiji, govore ipak nešto drugo. Onkološki bolesnici u različitim fazama bolesti, skoro bez ikakvih izraza facijalne ekspresije, prolaze kao senke ili sede i čekaju da dođu na red, a ponekad i da ih žurna sestra samo udostoji razgovora ili barem nekakve informacije. Nema povišenih tonova, otvorenog og iskazivanaja nezadovoljstva, kao da su svi od prvog do zadnjeg slova pročitali i rešili da ispoštuju direktrovu naredbu pacijentima. Ja sam se tu našla u pokušaju da za bliskog člana porodice zakažem početak terapije propisane od strane lekara, teritorijalno pripadajućeg drugoj filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

To je bila moja jedina odrednica. Skoro dva cela dana sam izgubila da to zbog čega sam došla i završim. Tek u četvrtom dolasku sam bila uspešna. U međuvremenu sam prošla nekoliko šaltera, više medicinskih sestara od kojih nijedna nije imala potpune informacije i jedan potpuno neplanirani konzilijum. Danas sam defintiivno shvatila da, čak i slučaju onkoloških stanja, pacijent u zdravstvenom sistemu Srbije predstavlja samo administrativnu kategoriju i ništa više od toga.

Dan 1

“Dobar dan, ja treba da zakažem početak terapije herceptinom. Gde treba da se javim”

“Kod mene. Prvo ćemo da otvorimo istoriju bolesti, a onda idete u dnevnu bolnicu da zakažete termin. Ali znate, to je moguće uraditi samo ponedeljkom, sredom i četvrtkom u periodu 13-13.45, znači vratite se za jedno 3 sata da zakažete” (prevrćem očima, ali dobro, moglo se desiti da sam došle juče, u utorak)

Oko 13 časova

“Dobar dan, ja sam došla da zakažem prvu terapiju, istorija bolesti je otvorena jutros, imam roze karton, odluku konzilijuma za početak terapije, zeleni uput za bolničko lečenje i uput od RFZO-a”.

“Aaaa, ne, ne, ne. Nama treba odluka Konzilijuma za lekove, ovog našeg. Kako to niste znali?”

“Pa nisam, jutros sam bila na šalteru, uradila sam sve što mi je rečeno”
“Ne, ne, siđite dole sada do šaltera Konzilijuma za lekove kod moje koleginice, ona će vam sve reći”

Na šalteru Konzilijuma za lekove

“Da, to je ovde, ali danas nema konzilijuma, svakako ništa ne biste ni mogli da zvršite. Dođite sutra, oko 10-10.30. Donesite mi potvrdu da se primljene sve četiri AC terapije, histopatološki nalaz i odluku konzilijuma za ovu terapiju. Onda ćete se vratiti ponovo oko 13-13.30 da dobijete odluku ovog konzilijuma, pa trčite gore u dnevnu, da zakažete do 13.45”.

Dan 2

Oko 10.15 predajem sve što je juče rečeno da donesem. Na šalteru je druga sestra, uzima dokumentaciju i kaže mi: sačekajte malo. Nalazim kutak u prepunom hodniku, čudim se zašto sadačekam, jer sam juiče dobila informaciju da ću tek oko 13-13.30 dobiti odluku konzilijuma. Čekam, nadam se ipak da ću sve ukupno potroštiti manje vremena. Prolazi 15 minuta, pola sata, pa i celih 45. Nastaje komešanje, izlaze lekari, jedan od njih komentariše kako imaju 5 minuta pauze do sledećeg konzilijuma. Prilazim šalteru, nađem sestru koja mi je rekla da malo sačekam. Pitam je da li se završio konzilijum koji ja čekam.

“A neeee, pa vaš konzilijum je tek u 13-13.30”!

“Pa zašto mi niste odmah rekli, da ne čekam?”

“Izvinite, sludeli su me svi ovde, izvinite, stvarno”.

Izlazim besna, ali verujem da je ova sestra sluđena. Razmišljam kako do sada niko, što od pacijenata, što od osoblja, nije do sada bacio bombu na zgradu ovog zdanja. Onda se setim da su ljudi koji ovde dolaze, bolesni. Jedino što im je na umu jeste nada u ozdravljenje. Ćutaće i trpeti. Lako je meni da se kočoperim i besnim. Onda se setim šta sve od posla nisam uradila zbog šetnji do i od Instituta pa opet pobesnim . Kroz glavu mi prolazi misao: ako su mene ovako provozali, šta rade drugima, bespomoćnijima, onima koji moraju dva dana za redom da prevale po 300-400 kilometara, da bi zakazali početak terapije.

Vraćam se ponovo kada mi je rečeno, rasplet je konačno očekivan na šalteru, pa u dnevnoj bolnici. Dobijam datum. Pitam sestru koja mi je donela dokumentaciju o tome kako to sve izgleda, ima li ta vrsta terapije neke nus pojave.

“Izvinite, ja ne smem ništa da vam kažem. To će Vam sve objasniti doktorka”

“Kada?”

“Pa kada dođete, tog dana”

Tada sam zapravo shvatila da svakakve neproverene preporuke i saveti za kojima bolesni ljudi posežu jesu posledica nemogućnosti da informacije dobiju od lekara. U svom očaju i bespomoćnosti, sami čitaju, kopaju, zaključuju. Što opet ima neke druge posledice.

Kada sam konačno, četvrti put izašla iz zgrade u Pasterovoj, nisam bila besna. Osećaj olakšanja da je gotovo bio je jači od svega. Da podsetim, radilo se samo o zakazivanju početka terapije. Mogu da razumem sada sve te ljude koji poput sena sede i čekaju na milost, ne bune se ni zbog čega. Nije pošteno od njih ništa drugo ni očekivati.

I sve ovo se nadovezalo na već postojeći osećaj besa zbog Teodore, Sofije i sve druge znane i neznane dece. Bes zbog toga što ima ljudi koji se usuđuju da kažu: zašto se ne obratite institucijama pre nego što odete u medije? Institucijama koje na svu muku, još i ponižavaju redovima, šalterima, papirima. A vremena za čekanje nekad nema.

Poštujući sve pojedinačne napore svetlih primera među lekarima i drugim osobljem, imam potrebu da završitim na sve ostale: napravite sistem koji nas barem neće ponižavati! U doba ovog stepena razvoja informacionih tehnologija, najmanje što se može očekivati jeste da lekari, institucije, terapije, dokumentacija, budu povezani, bez dodatnih maltretiranja već izmučenih ljudi. LJudi državi ne veruju, a kroz svakodnevne susrete sa njenim institucijama ona ne čini ništa da se to poverenje vrati. I nikoga za to, očigledno nije ni briga. Pacijenti su besni, lekari frustrirani, jer umesto Hipokratovim, bave se birokratskim poslom, i sami poniženi iznosima kojima su plaćeni.

Za to vreme, najteže slučajeve ćemo slati u inostranstvo, sami ćemo sakupljati novac, pružati podršku, hrabriti porodice. A država, ili nešto što na ovakav način predstavlja njene obrise i dalje će pretećim tonom upozoravati na nedostojna ponašanja administrativne kategorije zvane pacijenti, dok će lekari i medicinske sestre tražiti način da glavom bez obzira pobegnu od te administrativne hobotnice, zvane zdravstvo u Srbiji.