Opstanak i ostanak

Ovo je u jednom od brojnih ovonedeljnih nastupa izjavio Marko Đurić. Manje-više ovakve i slične poruke slao je od početka obavljanja funkcije direktora Kancelarije za KiM. Poruke o ostanku i opstanku Srbima na Kosovu, usred predstave režirane i producirane od strane, kako Prištine, tako i Beograda, kako se sada popularno nazivaju glavne uloge u njoj.

Međutim, opstanak i ostanak takođe imaju neverovatan zvučni efekat i ako uzmemo u obzir da se Republika Srbija suočava sa snažnim emigracionim talasom koji ostavlja vrlo vidljive posledice.

Pojedinci ga pravdaju opštim demografskim zakonitostima ili brojkama iz bliže i dalje prošlosti. Život na dnevnom nivou na žalost to demantuje. Koliko kod propagandna mašinerija jako i ubrzano radila, ne može nas uveriti u to da Srbiji ponestaje zdravstvenog osoblja, vozača u javnom prevozu, građevinskih radnika. Posledice osećamo svakodnevno. Dok čekamo autobuse, trole i tramvaje sa smanjenim brojem polazaka a kada ih i dočekamo, guramo se sa ostalima stojeći na jednoj nozi. Kao u „zlatna“ vremena devedestih. Dok čekamo satima na pregled, a uz to slušamo razgovore medicinskih sestara iza šaltera o datumu dobijanja radne dozvole u Nemačkoj. Dok pratimo vesti o popravkama i dodatnim radovima na objektima koji su odavno trebalo da budu završeni, obilazimo rupe na asfaltu. Oni koji su već otišli ili se u ovom trenutku spremaju za to, sigurno mogu da navedu još primera.

Znaju to i oni koje nazivamo vlast, ali ne priznaju, jer bi time demantovali sebe dok građane ubeđuju da Srbiji nikad nije bilo bolje. Umesto suočavanja sa problemom i traženja adekvatnog rešenja, naravno da su se opredelili za oprobane metode skretanja pažnje na Kosovo. Ponovo stavljajući živote Srba koji tamo žive na kocku. Žrtvujući ih, kako danas neko reče, u partiji pokera u kojoj se i Beograd i Priština nadmeću u tome ko će više i luđe podići ulog. I to smo već više puta videli u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Kakav će biti bilans tog opstanka i ostanka na koji Marko Đurić i njegovi šefovi pozivaju, videćemo, ali uzimajući u obzir prethodne lekcije iz istorije, možemo i pretpostaviti. Za sve to vreme, svi mi ostali koji na ovaj način komentarišemo ovakve i slične izjave (a takođe pripadamo valjda ovom srpskom narodu iz prve rečenice) ćemo se suočavati sa preispitivanjem opstanka i ostanka u Srbiji. Boriti se za parče hleba i pravo da živimo dostojanstveno. Nama vlast neće pružiti podršku ni solidarnost, jer tome nema mesta u paralelnoj stvarnosti Srbije koja napreduje brže, jače i bolje. Ono što me plaši u vezi sa tim, jeste da je nemoguće reći koliko nas se tako oseća, jer svi pamateri koji bi to mogli utvrditi, obesmišljeni su. Od zvanične statistike do izbornih rezultata. Koliko će većina ljudi biti spremna da i dalje trpi ono što zna i oseća, ostaje da se vidi, kao i način njihovog suočavanja sa tim osvešćivanjem. To sigurno neće biti ostanak u Srbiji, barem ne sa ovakvim državnim vrhom.

Promena ili odlazak, to su jedine opcije za sve one koji nisu deo interesnog klana koji trenutno uzurpira Srbiju na svim nivoima. Opstanak i ostanak ne. Ali ako odemo svi ko će ostati? Da li će klan biti samodovovoljan za obavljanje svih funkcija društva i države i na kom nivou? Naravno da se tako daleko ne razmišlja, ali sudar sa stvarnošću u tom trenutku biće veoma bolan.

I tako već decenijama, nikako da oni koji šalju poruke o ostanku i opstanku osiguraju pravi trenutak za pravu ciljnu grupu. I kada se bude završila cela ova farsa oko Kosova, shvatiće valjda svi koliko se vremena uzalud izgubilo i koliko je ljudi otišlo sa svojih ognjišta. Iz Srbije.