Poštovana ministarko Đukić-Dejanović,
Dugo sam razmišljala kako da Vam se obratim na početku ovog pisma – kao lekarki, političarki ili samo gospođi. Svaka od ovih titula podrazumeva drugačiji ton, ali i sadržaj obraćanja.

Na kraju, kako Vi sami uporno nastojite da preuzimate odgovornost u ime aktuelne vlade za ono što je predmet ovog pisma, sasvim je u redu da o svemu što dalje sledi, porazmislite kao ministarka. Konačno, kada sve saberemo, Vi i Vaša stranka participirali ste u vlasti i pre 2012. godine, pa možda u ovom tenutku i treba da preuzmete više odgovornosti.

Pre nekoliko dana formirano je savetodavno telo Vlade Republike Srbije, sačinjeno od njenih ministara i ministarki, koje treba da donosi mere za podsticanje rađanja u Srbiji i štiti reproduktivno zdravlje žena. Javnosti osim imena članova, trenutno nisu dostupni drugi podaci – da li postoji neki plan rada ovog tela, šta će biti pokazatelji njegovog uspeha, na koji način će stručna i šira javnost biti konsultovana o kreiranim merama. Pitam sve ovo, jer mi je jako čudno da pored toliko galame o potrebi za reakcijom u oblasti demografskog razvoja, na kraju dobijemo telo koje čine ljudi koji već zajedno rade u vladi. Pa mi sada nije jasno kako će tačno premijer i ministri savetovati sami sebe, ako već nisu uspeli da smisle ili realiziju efikasne mere u ovoj oblasti. Funkcija svetodavnog tela, kako to samo njegovo ime kaže, jeste da bude smernica onima koji mere u nekoj oblasti treba da primenjuju. Ako je ova vlada već htela da na svojoj agendi visoko pozicionira podršku roditeljima i budućim roditeljima, zašto onda u savetodavno telo nisu pozvani stručnjaci iz različitih oblasti, predstavnici civilnog sektora ili akademske zajednice? I ako kroz postojeći format nije u stanju da se sa nekim izazovima suočava, zašto onda kroz savetodavnu formu ne uključi druge, kojima ideja ne manjka, i još važnije, nisu opterećeni svojim i stranačkim rejtinzima ili pak nadolazećim izborima?

Da ste konsultovali bilo koga van vlade, verovatno biste već negde dobili sugestiju da je Srbiji umesto saveta koji teba da podstiče natalitet, daleko potrebniji savet za dostojanstveno odrastanje već rođene dece u Srbiji. Jer ako one koji su sada deca ne uverimo da je u Srbiji dostojanstven život kategorija koja je pod istim uslovima svima dostupna, sve te mere koje će izmaštati ministri koji savetuju sami sebe, zaista više neće imati na kome da se primene. Umesto migracija na relacijama Babušnica-Niš ili Topola-Beograd, mnogo veći problem će nam zadavati odlasci iz najvećih gradova. I to sa kartama u jednom pravcu. Ne samo što će nam se sela i gradovi prazniti, suočićemo sa time da onu decu koja ostanu neće imati ko da leči i uči. Ili će se to raditi na vrlo diskutabilan način.

Neću zauzimati prostor temom prava na abortus. O tome se puno pisalo prethodnih dana i nadam se da je ona zatvorena na način da se ovo, teškom borbom stečeno, pravo na slobodan izbor žene više nikad neće naći u kontekstu razgovora o populacionoj politici. Za to je dodana odgovornost na Vama. Van konteksta ili ne, ipak je Vaša izjava uzburkala silne duhove.

 Populaciona politika je daleko kompleksnija oblast od njenog svođenja na abortus, pa čak i mere socijalne politike. To posebno želim da naglasim. I to je ta spona sa pravom na dostojanstveno odrastanje i dostojanstveno roditeljstvo u zemlji Srbiji. Tu tražite rešenje. I to je ono što bi Vam bilo ko van vlade savetovao, da ste ga pozvali u ovo savetodavno telo.

Iako oštro zvuče, ove reči nisu napisane bez argumentacije. Pored toga što sam i sama majka dece od 4 i 10 godina koje sticajem okolnosti faktički podižem sama, puno godina unazad posvetila sam, na razne načine podršci roditeljima i budućim roditeljima. I stručno i vršnjački. I kada ih je trebalo osvešćivati o različitim temama, kada smo moje koleginice i ja radile ono što je bio zadatak države. I kada je trebalo promovisati mere za usklađivanje rada i roditeljstva iz te nesrećne Strategije za posticaj rađanja, nikad implementirane. Zato sebi dajem za pravo da smem da kažem: prestanite da roditeljstvo tretirate kao socijalnu kategoriju!

Ja sam oba svoja deteta rodila baš onda kada sam JA bila spremna za njih. Nije me interesovalo ni šta država misli o tome, a ni šta će zauzvrat da mi ponudi. Iz ove perspektive, žao mi je što ranije nisam shvatila da će borba za normalnu zemlju u kojoj institucije rade svoj posao biti stogodišnji rat. Možda bih tako svoju decu poštedela desetina sati čekanja u zdravstvenim ustanovama u sezoni svakog malo jačeg virusa. Možda ne bih morala nikome uzaludno da objašnjavam zašto je važno da moje mlađe dete ide u najbliži vrtić, ako sama živim sa njih dvoje. Možda bi moje dete školskog uzrasta s radošću provodilo vreme nakon časova u školskom boravku, jer bi učitelj umeo da motiviše decu da tu žele da provode vreme, pa bih onda plaćala znatno manji broj časova za čuvanje dece.

Na žalost, koliko god moji roditeljski izazovi meni bili teški, znam da spadam takoreći u privilegovanu kategoriju jer ne moram državi da se obraćam za bilo koju vrstu materijalne pomoći ili još gore zaštite nekog povređenog prava. U to me je uverio moj aktivistički angažman i direktno iskustvo sa više hiljada roditelja, na žalost uglavnom žena koje su zvale i tražile pomoć, jer u ovoj zemlji koja bi da se busa brigom o budućim pokolenjima, nema kapaciteta da se efikasno i potpuno institucionalno i sistemski zaštite oni koji su sada roditelji i oni koji su sada deca.

Otkazi zbog trudnoće i nakon porodiljskog odsustva, neplaćene porodiljske naknade. nedovoljno mesta u vrtićima, potpuno odsustvo volje za sprovođenje socijalne inkluzije u obrazovnom sistemu, neefikasna administracija i problemi sa ostvarivanjem zdravstvene i socijalne zaštite, porodično nasilje, neplaćanje alimentacije, nezaposlenost, zapošljavanje na crno. Sve ovo su problemi sa kojima se suočavaju oni koji su roditelji, a žive u Srbiji. I verujte da svaki ovaj pojedinačni problem itekako ima veze sa rađanjem i nerađanjem.

Može država da plaća još 3 puta više za razne rodteljske naknade, ali sve dok kao roditelji budemo osećali strah, sasvim sam sigurna da se ne može govoriti o uspešnim merama za podsticanje rađanja. Kada kažem strah, mislim na onu mučnu neizvesnost koju svi imamo kada moramo da imamo posla sa državom: od porođaja, preko zdravstvene zaštite, vrtića, škole ili ostvarivanje nekog drugog pojedinačnog prava. Ni za jednu od pobrojanih stvari niko unapred ne može da zna kako će se okončati. I to je problem. Ako dobro prodjemo na porođaju, imale smo sreće, ako nema problema u vrtiću ili školi, imali smo sreće, i mi i naša deca. Ako se problem pak pojavi, rešavamo ga nepotizmom, vezama, poznanstvima i plaćanjem mita. A ko sebi ove instrumente zaštite ne može da obezbedi, može samo da gleda u nebesa, to će Vam potvrditi bilo koji slučajni prolaznik na ulici.

I to je ono što je strašno, draga ministarko. Nema mehanizama koji nam garantuju sigurnu zaštitu. Nema vladavine prava.Ne znamo koliko vremena ćemo izgubiti u redu za zdravstvenu knižicu, novu ličnu kartu, koliko sati ćemo provesti u trećoj smeni „Tiršove“ ili Instituta za majku i dete zbog obične virusne infekcije. Ne znamo kako će škole reagovati ako naše dete kojim slučajem završi kao žrtva vršnjačkog naislja. Ne znamo da li će sudovi moći da garantuju isplatu alimentacije našoj deci, ako se kojim slučajem razvedemo. Ništa od toga ne znamo. I zahvalni smo i na onome što od sistema dobijemo, ma koliko ponižavajuće bilo, kada shvatimo da ima i gorih od nas.

Ja odbijam da živim u takvoj Srbiji. Gde ćemo se kao građani zadovoljavti mrvicama, dok će se političari busati velikim rečima o brizi za potomstvo. I sve dok ne obezbedimo tu promenu svesti na svim nivoima, praviću planove da barem moja deca nemaju ovakve brige jednog dana kada sami budu roditelji.

Na kraju, jedino što želim da Vas zamolim, jeste da se ne zavaravate da je ovo mišljenje usamljeno. U nadi da će Vas ove reči barem podstaknuti na lično i kolektivno preispitivanje u 2017. godini, srdačno Vas pozdravljam.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari