Ovo je Srbija

Moja prva reakcija nije se odnosila na to da se ovim nastavlja vašarsko uređenje glavnog grada Srbije, da je to nova količina kiča kojoj ćemo biti izloženi, već kako ću deci objasniti da neću biti sigurna u bezbednost svih ovih objekata, da bi im dopustila da ih jednog dana kada budu završeni i koriste.

Nekome će delovati da preterujem, ali pođimo redom. Nekoliko godina unazad stručnost onih koji rade u javnom sektoru, nadležnih za razne postupke koji treba da osiguraju kvalitet i bezbednost života građana, u potpuno je drugom planu u odnosu na politiku. Da se razumemo, nije ni pre toga u tom smislu bilo drugačije, ali razlika je drastična. Čitav proces je završen nedavnim intervencijama u zakonskom okviru kojim su Inženjerskoj komori kao samoregulatornom telu struke praktično oduzeta ovlašćenja. Ponovo se vraćamo na sistem u kome će ministarstvo biti zaduženo za davanje i oduzimanje licenci, povrede pravila struka i slične teme.

U praksi, to znači, da je na ovaj način potpuno zaokružena kontrola nad onima koji projektuju, izvode različite vrste radova ili ih nadziru. Interesantno je da su se ove izmene dogodile jako brzo nakon opšte poznatih ekscesa sa potpornim zidom u Grdeličkoj klisuri, nakon nekoliko incidenata na gradilištima u Beogradu, ali i širom Srbije. Svih onih dešavanja u kojima je politika brilijirala svojim tumačenjima i objašnjenjima. Jedno od najinteresantnijih jeste ono koje se odnosilo na pogibiju dva radnika na gradilištu Beograda ba vodi.

Ministar koji je resorno zadužen za bezbednost na radu, tom prilikom je izjavio da se Inspektorat za rad neće oglašavati, jer je sve činjenice u javnost iznela građevinska firma koja izvodi radove. Ovaj slučaj zapravo najplastičnije objašnjava kako je država suspendovala samu sebei zašto se i pristupilo gore pomenutim izmenama regulative. Odgovor je jasan i nedvosmislen: da bi se preko političke kontrole ostvarivali interesi privatnog kapitala.

Dugo godina unazad problem uticaja privatnih lica (pravnih i fizičkih) na donosioce odluke jedan je od gorućih u Srbiji. On je štetan sam po sebi u zemlji kao što je Srbija, zbog isisavanja budžetskog novca putem koruptivnih mehanizama. Ali jedna je dimenzija problema to što će Kip Lajt dobiti samo povodom ove Nove godine 300 miliona dinara, a sasvim druga, ako rasveta nije nameštena kako treba, pa je vetar oduva, a ona napravi saobraćajni kolaps ili ne daj Bože neku nezgodu sa povređenima. Isto tako, jedan problem je količina novca koja je do sada izdvojena za sređivanje potpornih zidova, a drugi, ako oni nastave da ugrožavaju bezbednost radnika i sutra putnika.

Veliki problem je to što svi preko računa za struju punimo džepove privatnih investitora malih hidrocentrala, koje, kako reče njihov predstavnik na javnom servisu interesuje samo profit, a opet drugi, mnogo veći, taj, što će gradnja takvih objekata dovesti do odumiranja sela na Staroj planini. Za sve to, krivi su neki ljudi koji imaju neka imena i prezimena, koji u različitim postupcima predstavljaju Republiku Srbiju i čija jedina obaveza po Ustavu i zakonima ove zemlje jeste da štite javni interes. Svi navedeni primeri, a i još mnogo njih, pokazuju upravo suprotno. Javni interes je zapravo jedini interes o kome se ne vodi računa.

Jer da nije tako, ne bi se u Beogradu u najbukvalnijem smislu semafori postavljali tako da se obezbedi prilaz privatnim hipermarketima ili hotelima, uz potpuno zanemarivanje saobraćajne struke, ali i zdravog razuma. Ne bi se desio noćni atak na privatnu svojinu zbog investicije koja je, pored toga zaslužila i lex specialis . Ne bi se asfaltirali i rekonstruisali trgove i ulice po više puta, da nije tog privatnog interesa.

Na kraju, ilustrovaću i nedavnim ličnim iskustvom sa gradilišta budućeg najvećeg tržnog centra na Balkanu, koje je svečano otvoreno u prisustvu gradskog menažera Gorana Vesića. Kada sam došla da se požalim zbog toga što kamioni težine više tona, prepunjeni zemljom i šutom voze ulicom u kojoj se jedva mimolize sa trolama i autobusima, u kojoj se nalaze vrtić i škola, umesto, da neznatno dužim putem, kojim ne ugrožavaju stanare, stignu do Vinče, jedan rmpalija sa gradilišta mi je rekao: „Pa nije vam ovo Švedska da tako tražite svoje prava kako kome padne na pamet. Znate li Vi ko ovo finansira?“ (inače, znam da finansira Petar Matić). Ja sam ga pitala da li to sada znači da on meni preti. Potvrdio je uz konstataciju: „Zato što je ovo Srbija“.

Zato što je ovo Srbija, zato se valjda ne vodi računa o primeni nekih propisa koji bi trebalo da urede kada i kuda bi ovakvi kamioni smeli da se kreću.

I zato što je ovo Srbija, poverenje gubim iz dana u dan u sve što ima predznak javnog, jer bukvalno u svakoj oblasti sve to javno jeste zapravo nečije privatno, jeste zapravo nečiji profit. A kako reče Desimir Stojanov iz staroplaninskog sela Rakita, koje je ovih dana iz sličnih razloga epicentar građanskog aktivizma u Srbiji: „Oni imaju sve. Mehanizaciju i silu, a sada i privatno obezbeđenje.“ A to sve im je omogućila baš ta ista država Srbija.