Poplava netolerancije

Pre nekoliko dana jedna stanovnica ove beogradske opštine prijavila je policiji napad za koji tvrdi da je učinjen od strane grupe izbeglica smeštenih u obrenovačkoj kasarni.

Ne znam koliko je kod svih nas prisutno sećanje na slična, ne tako davna dešavanja u okolini Obrenovca. Tada je jedna grupa migranata iz Centra za podršku tražiocima azila u Bogovađi trebalo da bude prebačena u barake, u neposrednoj blizini termoelektrane. Stanovnici okolnih sela su negodovali, postavljali barikade, a barake su na kraju i zapaljene. Treba istaći da su ove reakcije lokalnog stanovništva započele takoreći samo na najave nadležnih organa, dakle i pre nego što su nesrećni ljudi tu stigli. Na žalost, jako brzo nakon toga Obrenovac je dospeo u fokus javnosti zbog poplave, nezapemćene u skorije vreme u Srbiji i usled nje humanitarne katastrofe koja se možda mogla i izbeći da su vlasti, republičke i lokalne postupale malo drugačije. Podsećanja radi, tada je cela Srbija stala uz Obrenovac.

Treba napomenuti da protesti i pobune protiv smeštanja tražilaca azila u Srbiji nisu ekskluzivitet stanovnika obrenovačke opštine. Dešavalo se to i u Banji Koviljači, Lajkovcu, Mladenovcu. Nekada su u njima učestvovali direktno ili indirektno i određeni lokalni političari. Tokom 2015 godine pojedine desničarske organizacije čak su pokušale da organizuju proteste u centru Beograda sa ciljem zabrane zadržavanja ili ne daj Bože naseljavanja u Srbiji izbeglica iz ratom zahvaćenih zemalja.

Čitajući komentare na najnovija dešavanja iz Obrenovca volela bih da svi razmislimo šta bi se desilo, ako bismo, društvenog eksperimenta radi, u isti taj Obrenovac, smestili organizovanu grupu od 2-3 hiljade ljudi, iz, na primer iz Lebana. LJudi sa juga, temperamentni, glasni, drže se jedni drugih. Da ne bude da imam bilo šta protiv Obrenovca i Obrenovčana, isto to može da se zamisli u bilo kom drugom gradu u Srbiji, slične veličine. Verujem da bismo nakon toga o istim problemima razgovarali i iste dileme delili. Nije, dakle, ovde problem u Sirijcima, Avganistancima ili ostalima. Takođe, nije sporno ni ako bilo ko od njih učini neko krivično delo, treba da bude procesuiran prema propisima Republike Srbije.

Problem je strah od različitosti. Taj strah, duboko ukorenjen i sakriven na ličnom nivou, kada u povoljnom okruženju izbije na površinu i udruži se sa strahovima drugih, dobija neverovatan intenzitet. A povoljno okruženje za oslobađanje straha stvara se senzacionalističkim naslovima i jačanjem iracionalne slike o superiornosti sopstvenog kolektiva u odnosu na druge, čemu prateći globalne trendove kao društvo posebno težimo u poslednjih nekoliko godina.

Imala sam priliku da tokom svoje rane mladosti budem svedok oslobađanja ovakvih strahova prema Srbima koji su dolazili sa druge obale Drine. Samo zbog tog toga što su dolazili u velikom broju, što su se držali jedni drugih, a fakat su bili drugačiji. Ne volim da generalizujem, ali pojednici koji su tada pokazivali simptome etnocentrizma ovodrinske Srbije u svom slepilu nijednog trenutka nisu videli odgovornost vlasti za ono što se ratnih godina dešavalo i u Srbiji. Naprotiv, sav bes i lične frustracije usmerili su na ljude koji su se preko noći, uglavnom bez ičega našli stotinama kilometara daleko od svojih kuća. Slične komentare čujemo i sada. Posledice ovakvih pojava su složene i opasne, a što je najvažnije reflektuju se na ponašanje u svim segmentima života. Na isti način će sutra neko biti osuđen zbog drugačijeg govora, izgleda, bračnog statusa, nevezano od nacionalne pripadnosti. A dugoročno, to će ubijati i ono malo zdravog društvenog tkiva i ugušiti svaku vrstu individualizma, neophodnog za stvarni društveni napredak. Ostaćemo neartikulisana amorfna masa koja će na kraju i glasati po principu većine i time zatvoriti začarani krug koji održava postojeće stanje.

Zbog svega toga, negovanje i poštovanje različitosti i tolerancije jedini su lek protiv ove pošasti. Putovati, upoznavati različite ljude, ne samo strance, već za početak one koji žive u drugim delovima Srbije, razumeti da nas niko osim nas samih ne može ugroziti. A sve frustracije usmeriti prema onima koji su istinski odgovorni za to. Izbeglice iz Sirije, Obrenovčani koji su ostali bez domova ili bilo ko drugi, samo su kolateralna šteta nečijih odluka. Možda ne možemo da utičemo na sve političare ovog sveta, ali hajde da krenemo od onih koje sami biramo.