Neposredno pred svoju smrt, 14. februara 2003. godine, Zoran Đinđić je uputio pismo podrške osnivanju Federacije nevladinih organizacija Srbije.

Pošto je bio sprečen da prisustvuje osnivačkom skupu, u pismu je obrazložio važnost organizovanja i udruživanja nevladinih organizacija. A to je iz njegovog ugla bilo formiranje zajedničke strategije koja bi dijalog sa vladom učinila konstruktivnijim i efikasnijim.

Više od 13 godina kasnije, na skupu o komunikacijama u neprofitnom sektoru pod nazivom #PRaćka, okupilo se sedamdesetak organizacija civilnog društva, kojima je u međuvremenu zamenjen epitet nevladine. Sve one su registrovana udruženja građana, okupljena oko najrazličitijih tema i problema.
Zajedničko svim prisutnima jeste briga za bolju vidljivost onoga što rade. Jedan od apsurda aktuelnog društveno-političkog trenutka u Srbiji jeste što, pored toga što šira javnost ne vidi, a i kada vidi često ne razume, veliki broj zaposlenih, aktivista ili volontera ovih organizacija nije u stanju da mimo projektne terminologije čak ni sebi objasni gde su i zbog čega potrošili vreme.

A svi do jednog rade i mimo svojih kapaciteta. Kroz samu evolucija od nevladinih do organizacija civilnog društva kao da je negde usput nenamerno izgubljen i deo svesti o sopstvenom identitetu i ulozi u društvu.

Organizacije civilnog društva su tokom prethodnih godina na svoja pleća preuzele neprimereno težak teret i vredno su radile u različitim oblastima, što direktno pomažući građanima i time ponekad zamenjujući ulogu države, što kroz pomoć samoj državi u boljem razumevanju određenih procesa, obukama službenika, jačanju regionalne saradnje.

Pomažući državi vrlo često smo bili u situacijama da građane edukujemo o potrebi promena u određenim oblastima, čak i kada je kratkoročno izgledalo da je to na njihovu štetu. I taj teret smo izneli. Ali smo u međuvremenu izgubili tu stvarnu nit koja nas sa građanima veže, jer smo prestali da im se obraćamo.

A zlatno pravilo komunikacije jeste da ona postoji samo ukoliko su prisutne dve strane. Zato i ne čudi da većina nas iz civilnog sektora ima problem da i svom najbližem okruženju objasni šta to tačno radi na svom poslu. Zbog toga, sada većina organizacija i prepoznaje da im je potrebna promena u načinu komunikacije. Promena za koju imamo praćku koja pogađa tačno u metu – sve ono što smo do sada uradili, što možemo i što ćemo uraditi.

Kako 2003. godine, tako i puno godina pre toga situacija je bila jasna. Imali smo vlade i nevladine organizacije. I sami građani su jasno razumeli ko i čije interese štiti. Otuda i vrlo jasna namera Zorana Đinđića da nevladine organizacije uđu u dijalog sa vladom. I to se tada zaista i desilo. Potpuno na liniji sa procesima u razvijenim demokratskim društvima, nevladine organizacije su prihvatile pruženu ruku da u interesu građana rade tako što će pomagati izgradnju države i institucija. Tako su postale i organizacije civilnog društva – aktivni građani koji sa jedne strane artikulišu zahteve i probleme drugih, a sa druge zajedno sa državom izgrađuju institucije. Na kraju se ipak desilo da su svi napori potpuno obesmišljeni pričom o veličinama budžeta i poreklu novca koji je te napore finansirao. Tokom besomučne kampanje koja kontinuirano traje već duže vreme u pojedinim prorežimskim medijima, niko od novinara ili analitčara koji su to komentarisali nije pitao: a šta je tim novcem urađeno?

Da citiram moju koleginicu Maju Stojanović: “Mi smo doneli strani novac i stavili ga isključivo u funkciju javnog interesa. Naša je odgovornost što to nismo jasnije znali da objasnimo.” Jer, čak i nakon 2012. godine, aktivnosti organizacija koje su tendenciozno označene neprijateljima države, bile su potpuno u skladu sa onim što se nalazilo u premijerskim ekspozeima: ubrzavanje procesa evropskih integracija, približavanje NATO alijansi, dijalog sa Kosovom, jačanje odgovornosti i transparentnosti vlasti na svim nivoima. Razlika je samo u tome što mi zaista verujemo u te principe, a oni koj su odgovorni za njihovo sprovođenje izgleda ne, pa im onda očigledno smeta istinsko posvećivanje bilo koga drugog. Ko tu onda potcenjuje građane?

Inspiracija za konferenciju #PRaćka nalazi se u čuvenoj priči o Davidu i Golijatu. Pastir David je pobedio zahvaljujući praćki, oružju koje je najbolje znao da koristi. On sigurno ne bi ostvario isti rezultat da je nosio teške oklope i mačeve. Zato ni mi ne treba da se pravdamo na način koji nam nije svojstven – valjanjem u blatu po tabloidima. Naša praćka su naši rezultati i naši ljudi. Jedino što treba da radimo jeste da drugačije o njima pričamo. Tek tada ćemo, kako je to Zoran Đinđić zamišljao, moći da vodimo dijalog sa vladom. Legitimnim zastupanjem građana koji nas razumeju i prepoznaju kao svoje zaštitnike i zastupnike.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari