Sandžačke igre prestola

Pacijenti se na dalje lečenje upućuju, ne u Novi Pazar, što bi bilo logično, već, u udaljenije Užice, jer oba grada pripadaju istom upravnom okrugu. I to je tako godinama. I zato su građani opštine Sjenica, i Bošnjaci i Srbi, prinuđeni da za bilo koju ozbiljniju intervenciju putuju skoro 100 km, uz jednu do dve autobuske linije dnevno.

S obzirom da većina građana ostatka Srbije ne priznaje čak ni termin Sandžak, jasno je da nijedna vlast nije bolje postupala prema ljudima koji tu žive. Ignorisanje na nivou termina dalje vodi u svaku drugu vrstu društvene isključenosti. Ono čega nema, odvaja se zidovima, vidljivim i nevidljivim i ostaje samo privid realnosti. Ali realnost je opaka, od nje se ne može pobeći, jer ona svoje dugove sasvim siurno naplati sa kamatom, ali kada joj se najmanje nadaš. Znaju to dobro sve vlasti u Srbiji od devedesetih pa do ove aktuelne. Zato su sve, godinama unazad samo podržavale taj privid, bez konkretnih rešenja za ono što su stvarni problem, potpuno skrenuvši sa uma da takvim činjenjem i nečinjenjem ugrožavaju i Srbe koji tu žive. A problemi običnog malog čoveka koji živi u Sandžaku su potpuno isti kao i oni koji muče obične male ljude u Babušnici, Beloj Palanci, Alibunaru, Koceljevi – siromaštvo, korupcija, nezaposlenost, udaljenost glavnih saobraćajnica. Teško je sada to objasniti bilo kom običnom čoveku koji nikad nije jeo ćevape kod Jonuza ili mantije u Sidru.

Taj običan čovek zna  samo da tamo žive neki muslimani i da oni, eto nešto hoće od nas, a mi im kao ne damo. Zna i da Bošnjaci imaju svoje predstavnike u zakonodavnoj i izvršnoj vlast nakon svakih izbora pa verovatno računa da država tu sve drži pod kontrolom. U svetlu najnovijih dešavanja koja su Sandžak ponovo vratila u žižu javnosti severno od Kraljeva, Muamer Zukorlić je rekao da njega najviše muči selektivna pravda u ovom slučaju, jer u Novom Pazaru postoji veliki broj drugih nelegalnih objekata, a javnost i Zaštitnik građana se okomili baš na taj jedan. Dodao je i da postoje drugi, mnogo veći problemi koji muče Sandžak. I ovo je nešto sa čim bih se složila. Međutim, od pada Miloševića, problemima građana Sandžaka nije se bavila ni država, a ni oni koji sebe nazivaju političkim vođama Bošnjaka. Umesto toga, građani su imali priliku da posmatraju kontinuirani spektakl mešanja karata u igrama prestola. Tri lidera, dve verske zajednice, jedna vlada, pa kako u kom mešanju koga zapadne. A iza scene, pojedinci su objekte nelegalno gradili, upadali na tuđe posede, zaobilazili sistem gde god su mogli. Država je izabrala put kojim se ređe ide – da bi dobila prećutnu podršku za ignorisanje nacionalnog pitanja, odrekla se vladavine prava, jedinog mehanizma zaštite običnih ljudi, Srba i Bošnjaka. Onih koji nisu preterano zainteresovani za igre prestola. Tačno je da nije Vučić izmislio ovakvog Zukorlića. I tačno je da ni prethodni premijeri nisu činili ništa da se zaustavi politika manipulacija nacionalnim temama. Ali kap je prelila čašu onog trenutka, kada je divlji objekat počeo da niče u srcu grada, vidljiv običnim malim ljudima svakodnevno. Kao simbol svega onoga što država Srbija nije učinila za Bošnjake, a trebalo je, a pre svega kao simbol kapitulacije pravne države.

Izjave koje ovaj slučaj stavljaju u kontekst potencijalnog nacionalnog sukoba predstavljaju vrhunac licemerja. Ne bi se ovde desio sukob “pravoslavaca i muslimana”, već pravnog sistema sa onima koji ga uzurpiraju i to na organizovan način. A štite se tako što na ulici prete mom kolegi Teu Taranišu, tako što šalju preteće poruke aktivistkinjama udruženja samohranih majki koje javno govore o problemima njihove dece u verskoj školi. I ko zna kako sve još. Pripadnost takvih ljudi ne treba tražiti ni u jednoj nacionalnoj ili verskoj grupi. Postoje drugi termini za takve oblike udruživanja. A ko među takvima traži zajednički interes, verovatno nije ništa bolji od njih.  Zato su najnovija dešavanja, reakcije i izjave, još jedna predstava u igrama koje sasvim izvesno, neće doneti ništa dobro običnim malim ljudima, Srbima i Bošnjacima.