Sit gladnom ne veruje

To je jedina istina. Isto kao i to da je na sličan način svojevremeno organizovana potera za kiselim kupusom na otvaranju jednog drugog lanca. Isto onako kako je gužva izgledala kada je Srbija još davne 2001., čini mi se, dobila prvi hipermarket u istoriji. Ja sa tim nemam problem. Jer to što ljudi žure da zgrabe bilo šta po povoljnoj ceni, nema mnogo veze sa mentalitetom, već ljudskom prirodom. Ono što razlikuje otvaranje velikih prodavnica u Srbiji i recimo Crni petak u nekim drugim zemljama, jeste vrsta robe koja se prodaje po sniženim cenama. Negde se ljudi biju za televizore i farmerke, a negde se jure pilići i banane. I to isključivo zavisi od potrošačkih mogućnosti. I svi oni koji su se danas podsmevali izbezumljenim ljudima, sigurno ne bi imali ništa protiv da po istoj ceni kupe ni piliće ni banane. Razlika je u tome što iz svoje trenutne pozicije to baš ne bi radili po svaku cenu, tj. uz višesatno čekanje i rvanje u gomili, ali daju sebi za pravo da ovim prvima to zamere.
Nevezano od ove konkretne histerije, u periodu između otvaranja dva poslednja inostrana maloprodajna lanca, veliki broj ljudi u Srbiji pribegavao je vrlo sličnim aktivnostima, samo da bi uspeo da skrpi od 1. do 31. Mesečna potrošačka korpa puni se na 10 različitih mesta, da bi se uštedeo svaki dinar, da bi se platio vrtićki izlet od 2.500 dinara ili školsko obezbeđenje od 700. Otimaju se na pijacama za jeftin mlad sir ili jaja, kupuju polovnu garderobu i nameštaj, čekaju u redu za povlašćenu mesečnu kartu gradskog prevoza. I svako od nas ima najmanje nekoliko takvih ljudi u svom okruženju. Samo što te situacije niko ne ovekovečava.
Srbija je zemlja u kojoj rizik od siromaštva ima gotovo duplo veću stopu u odnosu na EU prosek, a 2016. u našoj zemlji je bilo 3,6 procenata ekstremno siromašnih. Ovo je jedino objašnjenje i današnjeg dana, a i svih sličnih potrošačkih groznica u Srbiji. Međutim, u ovom konkretnom slučaju, koji je ponovo na površinu izbacio razlike između prve i druge Srbije, nema mesta za racionalne argumente. Izbledeli su zbog današnjeg otvaranja i pokušaji da se ukaže najvišim donosiocima odluka da prisustvo, čak i nemačkog trgovinskog lanca nije baš nikakav pokazatelj opšteg blagostanja jedne zemlje, pa da shodno tome nema potrebe da se predsednik države sa svom ostalom svitom uključuje na ovaj način u promociju nekog stranog brenda.
Slika današnjeg dana biće pilići sa svim pratećim komentarima. Buka će trajati možda do sledeće nedelje, a onda će se primiriti. Ovi što su se danas podsmevali počeće da posećuju ove ozloglašene prodavnice. Vrhovni vođa, u skladu sa svojim veštinama, će naći neku novu zanimaciju, pa ćemo se svi fokusirati na to.
Potpuno neopaženo, od strane obe Srbije, proći će podatak koji je u jednoj od svoji zvaničnih izjava saopštio Lidl: naši radnici će imati petodnevnu radnu nedelju. To je gorki ukus koji se ne ispira Jedino dobro što iz toga može da proizađe, jeste, da će drugi slični poslodavci uvesti slične „olakšice“ u cilju obezbeđivanja kontinuiteta broja svojih zaposlenih. Ali razmišljanje o tako komplikovanim sistemskim stvarima nije lako. A tek ne o njihovim direktnim krivcima. Mnogo je lakše napadati one koji se pojavljuju kao posledica svih činjenja i nečinjenja odgovornih u ovoj zemlji, i to mnogo vremena unazad. Čak i uz saznanje da niko ne zna šta mu sutra donosi i da se vrlo lako može naći u situaciji u kojom mu ušteda i od 500 dinara mesečno bukvalno znači preživljavanje.