Slučaj “Miletić”

Za „Miletić“ znam po čuvenju dugi niz godina. Iz usta mojih prijatelja čija deca pohađaju ovu školu, čula sam puno toga pozitivnog i o direktoru LJubi i pre dešavanja zahvaljujući kojima je za ovu školu i ovog direktora čula i cela Srbija. Slučaj njegovog razrešenja odavno je prerastao lične, lokalne zemunske ili beogradske perspektive. Ono što nam demonstriraju ujedinjeni roditelji i nastavnici čini se da je potpuno drugačije od svega viđenog u skorije vreme. Moramo biti iskreni i priznati da su ovakve scene u Srbiji skoro po pravilu izumrle. A drugačije je jer je zasnovano na poverenju, iskrenosti, solidarnosti, odgovornosti i upornosti.

Danima razmišljam o tome da se slična situacija desila u školi koju pohađa moje dete kakva bi bila reakcija ne samo roditelja, već i nastavnika. Taj stepen zajedništva nisam osetila do sada. Istovremeno, takođe vrlo često zaključim da sam kojim slučajem u mogućnosti da obavljam funkciju direktora škole, moj ideal bi bio upravo bezuslovna podrška dece, roditelja i zaposlenih na način kako se to ostvaruje u ovoj zemunskoj školi.

Kao što rekoh, slučaj „Miletić“ vrlo je važan i lekovit po naše društvo, iz više razloga.

Prvo, pokazuje da roditelji iako u nekim slučajevima opravdano optuženi za pasivnost i nezainteresovanost, itekako mogu da budu aktivni, glasni i hrabri. Isto važi i za zaposlene u školi. Ja po pravilu pred svaki 1. septembar kažem da istinske reforme obrazovnog sistema u Srbiji neće biti sve dok zaposleni u obrazovanju budu štrajkovali (takođe opravdano) samo i isključivo zbog visine svojih plata. Oni koji rade u ovoj školi su baš to i pokazali. Isto kao i roditelji, oni veruju u model koji ova škola impelmentira i promoviše. Model u kome su očigledno interesi dece na prvom mestu, a svi koji u školi rade shvataju da je njihova uloga upravo da se to i ostvari u praksi. To podrazumeva mnogo pojedinačnih elemenata: način izvođenja nastave, način komunikacije sa roditeljima, način međusobne komunikacije, opremu i uslove u kojima oni rade, a deca provedu najveći deo dana. Reakcija ministarstva u ovom slučaju navela ih je da se osete nesigurno i ugroženo. Dovoljno da ih motiviše na odbranu postojećeg stanja.

Način na koji su roditelji ove škole danima sprovodili organizovanu akciju, održavajući konstantno isti nivo motivacije na protestima, pa i za radikalne mere poput bojkota nastave, treba da bude model svima koji se na sličan način osećaju ugroženo u najrazličitijim situacijama u svojim zajednicama. Način na koji su prihvatili ozbiljnost situacije, mapirali oblasti u kojima moraju imati različite strategije, identifikovali sopstvene resurse neophodne za krajnji rezultat, otresli sa sebe pokušaje političkih zloupotreba i manipulacije od strane onih kojima dosta dugo fali i ideja i konkretnih rešenja, lekcija je svima koji žele da se upuste u borbu sa nakaradnim sistemom.

Kakav god krajnji ishod njihovih aktivnosti bude, pokazali su zrelost, spremnost i hrabrost protiv odluka sa nejasnim motivima, baziranim na zloupotrebama mehanizama pravne države. Pa što je „to nešto“ u toj školi što ih je sve ujednilo i nateralo na ovakve postupke?

To je upravo druga važna stvar zbog koje „Miletić“ treba izučavati kao studiju slučaja. Sam ministar Šarčević, sa dugogodišnjim iskustvom u upravljanju, morao je prepoznati sve ono što je ovu školu izdvajalo od ostalih, i pre aktuelnih dešavanja. Tako bismo umesto inspekcijske hajke, možda mogli imati listu standarda koju bismo mogli preslikati u bilo kojoj drugoj školi. To bi i samom ministru sigurno donelo dodatnu promociju, kada se već od samog početka svog prvog mandata tako snažno zaklinje u borbu protiv javašluka i neodgovornosti među direktorima. Mogao je ministar još prvog dana protesta roditelja reći da se nije udubljivao u slučaj, već je „verovao inspekciji“, kao što je to izjavio na ovonedeljnom sastanku sa roditeljima. Na žalost, sve što je tokom proteklog perioda emitovao, baca ogromnu mrlju na motive njegovog učešća u ovom slučaju.

I treće, ali ne najmanje važno „Miletićevci“ su nam na najplastičniji način pokazali kako se demontira pokušaj manipulacije pravnim poretkom. Zahvaljujući neveroravtnoj upornosti roditelja i nastavnika, dobili smo jasna uputstva o tome na koji način je u Srbiji moguće obračunavati se sa unutrašnjim neprijateljima, koristeći propise kao zaleđinu i kako se protiv njih treba boriti. Ko zna koliko je još takvih slučajeva, među školama, ali i među drugim ustanovama? Ko zna na koliko je još mesta učinjena nepravda, a mi za to nismo saznali, zbog nedostatka samopouzdanja, nedovoljno hrabrosti ili istrajnosti? Zato ovaj slučaj treba da bude lekcija svima. Sve i da odluka ministra u petak bude nepromenjena, ništa više neće biti isto. Saznali smo da demokratija i sloboda još uvek mogu da se pronađu na nekim adresama, ali isto tako da se za njih ne samo vredi, nego i može boriti.

Napomena: Autorka ovog teksta je članica Saveta roditelja osnovne škole u Beogradu, čiju sednicu po važećim školskim aktima mogu sazvati školski odbor, direktor i nastavničko veće. Ne i roditelji.