Šta je nama civilno društvo?

Sumarno, izveštaj kaže da je određeni napredak učinjen u oblasti stvaranja podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva, ali i da su potrebni dalji napori koji će osigurati sistemsko uključivanje civilnog sektora u politički dijalog i pomoći razvoj njegovog punog potencijala. U prevodu sa ovog birokratskog jezika to znači da su postignuti određeni koraci u oblasti uključivanja civilnog društva u proces evropskih integracija (pre svega preko Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji). Sve ostalo je, kako se kaže u izveštaju, bazirano na ad hoc rešenjima, bez postojanja sistemskih mehanizama koji bi razvijali ili jačali saradnju između države i civilnog društva. Država, dakle, suštinski ne prepoznaje značaj niti sve mogućnosti civilnog društva.

Kao i u mnogim drugim oblastima ovog izveštaja i u ovoj se manje-više isti nalazi ponavljaju iz godine u godinu. Jedan korak napred, tri nazad. I tako svake godine. Predstavnici države, od samog vrha pa na niže, u određenim prilikama kunu se u civilno društvo. Tokom ove godine i sam premijer je rekao kako ga nije sramota da prizna da je promenio mišljenje o civilnom društvu, jer je to „civilno društvo tokom devedesetih stvaralo mostove regionalne saradnje, dok su drugi ratovali“. Vrlo brzo smo imali priliku da se uverimo da mišljenje ne samo da nije promenio, već je počeo da primenjuje retoriku iz svog zlatnog doba devedesetih tačno u reč, prozivajući određene aktiviste plaćenicima i licitirajući sume novca koje su navodno izdvajane za njegovo rušenje itd.

NJegovi pojedini saradnici su bili još glasniji u izražavanju svojih iskonskih stavova. Meni najomiljeniji među njima, Vulin, nakon fijaska sa konkursima, čija je vrednost bila 3 miliona evra, ima i originalno rešenje u skladu sa kojim želi da država utvrđuje reprezentativnost određenih udruženja. Jer za njega, saradnja sa civilnim društvom podrazumeva budžetsko finansiranje kojim bi se sprečila bilo kakva talasanja i kritički osvrt na rad njegovog ministarstva. Za njega su civilno društvo nekadašnje društvene organizacije osoba sa invaliditetom, dok se svi ostali bave politikom. Ne haje on mnogo za to što godišnji izveštaji o napretku Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji kažu da je civilno društvo jedan od ključnih aktera u podizanju svesti o građanskim, političkim i socio-ekonomskim pravima.

Kada sve uzmemo u obzir, jasno je da ni ova, a ni prošla vlada, istinski ne razume šta je to civilno društvo i zašto, pobogu, državi sada neko lupa packe zbog njih.

Na osnovu dosadašnje metodologije pripremanja godišnjih izveštaja o napretku, očekivano je što ovaj najnoviji ne sadrži informacije o besomučnoj kampanji protiv civilnog društva i ličnoj diskreditaciji pojedinih kolega. Pošto i oni koji direktno ili indirektno stoje iza ovih prljavština to znaju, nisu nešto preterano ni uzbuđeni zbog sadržaja izveštaja. Za sledeći će biti dovoljno da se predsednica Narodne skupštine sa ambasadorima pojavi na otvaranju Nedelje parlamentarizma. To što poslanici vladajuće stranke neće učestvovati ni u kakvim debatama tim povodom, nema veze. Ovo će biti sasvim dovoljno za nalaz po sistemu štapa i šargarepe. I tako u nedogled.

Srbija je više od četiri godine u statusu kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Suština ovog procesa ne sme biti prosto čekiranje formalnosti na način na koji to prethodne četiri godine čini vlast u Srbiji, jer suštinske promene nema. Dok do promen ne dođe, iako je Republika Srbija najveći korisnik strane donatorske pomoći, mi ćemo biti plaćenici koji žele zlo ovoj zemlji. Do tada, budžetska sredstva namenjena udruženjima će se koristiti u najrazličitije svrhe, kao na primer za namirivanje stranačkih apetita, a sve pod parolom realizacije projekata od javnog interesa. I do tada ćemo možda imati i potpuno novo civilno društvo, bazirano na kriterijumima reprezentativnosti i podobnosti. Zar nije onda poštenije otvoreno reći i Kanu i Federiki i ambasadorima: nećemo ih, smatramo ih neprijateljima, umesto gubiti vreme na ispunjenje formalnosti?