Vakcine: od poverenja do odgovornosti

Jedina njegova zaštita od malih boginja, zauški i rubeola jeste takozvani kolektivni imunitet.
U praksi to znači da visok obuhvat vakcinacije u opštoj populaciji (ako se dobro sećam, preko 90%) predstavlja garant da do epidemije neće doći. Tako oni koji iz opravdanih medicinskih razloga ne mogu da dobiju vakcinu, ostaju zaštićeni, zahvaljujući drugima koji su se vakcinisali.

Pored ove, postoji još čitav niz drugih dijagnoza i stanja koja nisu kompatibilna sa vakcinacijom. Pedijatri to znaju, isto kao i roditelji. Da zanemarimo sada nas koji smo decu vakcinisali i drugu grupu roditelja koji se tome protive, i probamo da situaciju sagledamo iz ugla treće grupe roditelja. Onih koji bi decu vakcinisali, ali im to medicina ne preporučuje. Po pravilu, to su roditelji dece sa određenim vrstama hroničnih bolesti. Po pravilu, prilično istraumirani dosadašnjim iskustvima, lekovima, pogoršanjima stanja itd. I na svu tu brigu, u trenutnim uslovima treba da razmišljaju o tome da li će njihovo dete biti žrtva povećanja broja obolelih od davno iskorenjenih bolesti. A pri tome znaju da osim bega pod stakleno zvono ništa drugo ne mogu da urade. Verovatno je ova perspektiva i najteža.

Na žalost, njihovi strahovi sve više postaju opravdani. Povećava se broj obolelih od malih boginja, posebno. Proglašavaju se epidemije i u našem neposrednom okruženju. U centralnoj beogradskoj opštini Stari grad obuhvat dece vakcinacijom pao je na 30%. I nije se to desilo preko noći. Godinama unazad traje negativna kampanja protiv vakcinacije, besomučno podržana od strane pojedinih medija, pa čak i pojedinih lekara. Uz svu dostupnost informacija na internetu, verujem da nije lako odupreti se mislima u prilog najrazličitijim teorijama globalnih zavera protiv dece i roditelja.
Često i dugo sam razmišljala o tome šta roditelje navodi na ovakve stavove. Ja lično nikad nisam dovela u pitanje potrebu i učinkovitost vakcinacije. Sa druge strane, činjenica je da se ekspanzija anti-vakcinalnih stavova dešava paralelno sa opštim padom poverenja u sve što ima veze sa “sistemom”. A posebno sa padom poverenja u zdravstvo u Srbiji. Uzroci za to brojni su i kompleksni, ali činjenično stanje je takvo da su lekari u Srbiji izgubili nekadašnji nivo autoriteta u odnosu sa pacijentima. I to je jedna dimenzija problema. Druga, kao globalna pojava, je povezana sa sveopštim trendom otpora svemu što kao obavezno nameće država. Pretpostavljam da nas država u dovoljno sfera na najrazličitije načine ograničava , razočarava i frustrira, da pojedinci podizanjenje sopstvene dece smatraju privatnom sferom u koju im se niko ne sme mešati i bilo šta određivati. I to je, dakle, posledica nepoverenja na širem planu.

Nepoverenje po pravilu stvara predrasude, a predrasude strahove. A strah je ono primarno ljudsko osećanje koje je teško obuzdavati. Zato je višestruko teže ubeđivati u ispravnost stavova one koji sa vama razgovaraju iz zone straha. Zato ne prolaze argumenti o tome da ne postoji zvanična naučna veza između MMR vakcine i autizima. Izgubljeno poverenje teško je vratiti. A u trenutnim uslovima konstantne degradacije zdravstva biće još teže.

Sa druge strane, ako država ne bude poštovala zakone koje je sama donela, a koji se tiču sankcija za one koji izbegavaju vakcinaciju, gubiće poverenje i onih koji se ne protive vakcinaciji. A posebno roditelja dece koja ne smeju da prime vakcinu iz opravdanih razloga. Ne mogu da zamilim ko će biti taj koji će moći da nađe bilo koje opravdanje u slučaju epidemije u Srbiji.

Vrlo često zaboravljamo da međunarodni koncept prava deteta ne treba da štiti pravo na izbor roditelja, već decu. Kao što nakon razvoda, nije roditelj taj koji ima pravo na viđanje deteta, već dete ima pravo da viđa oba roditelja, tako je i u ovom slučaju. Dete ima pravo na zaštitu od zaraza i bolesti, a na roditeljima je odgovornost za istu. Zbog toga je važna doslednost u primeni propisa, barem dok ne krenemo sa procesom vraćanja poverenja u zdravstvo i državu uopšte. A to je moment gde počinje i odgovornost medicinskih radnika, čega moraju i sami da budu svesni. Odgovornost da dovoljno jasno obrazlože potrebu i značaj vakcine. Odgovornost za sopstveni integritet koji neće biti percipiran kroz prizmu odnosa sa raznim farmaceutskim kompanijama i na tome baziranim predrasudama.

Dotle, ko god se pozove na argument da u pojedinim državama, razvijenijim od Srbije, vakcinacija nije obavezna, treba da zna i da je upravo kod njih obuhvat vakcinacije najviši. Zato što je poverenje neupitno i zato što su roditelji, jednako kao i lekari, svesni svoje odgovornosti. Prema svojoj, ali i tuđoj deci, koju na ovaj način posredno štite.