Vinčanske razglednice

Puka je slučajnost da sam bila budna daleko iza ponoći pa sam mogla da osetim štipanje očiju i zatvorim prozore pre nekih neprijatnijih posledica. U prvom trenutku nisam uopšte shvatila odakle dim dolazi. Potpuno neurotično, sa svih prozora, tražila sam neku vidljivu vatru, jer sam bila ubeđena da takav dim može dolaziti samo iz blizine.

Videla sam dosta ljudi koji su se osvrćući oko sebe tumarali po ulici, verovatno pokušavajući da utvrde isto što i ja. Tek kada sam u pomoć pozvala uvek vernog prijatelja gugla, u nadi da će mi otkriti gde je u blizini došlo do požara, shvatila sam da dim dolazi sa zapaljene deponije u Vinči, udaljene dobrih petnaestak kilometara od zgrade u kojoj živim. Moram priznati da sam do tog trenutka informacije o požaru na deponiji obrađivala vrlo površno, verovatno kao i većina srećnika koji imaju sreću da ne žive u samoj Vinči, ili njenoj neposrednoj blizini.

A kada sam se zainteresovala za detalnije informacije, shvatila sam da bi mi bilo mnogo bolje da sam ostala da živim u neznanju. Tokom jučerašnjeg dana saznala sam da se veliki deo Beograda suočio sa istim problemom kao i ja, te da su se i mediji intenzivnije bavili ovim problemom.
Tako smo imali priliku da dobijemo i uveravanja Gradskog zavoda za javno zdravlje o tome da, iako nema razloga za zabrinutost, paniku i slična stanja, ipak zatvorimo prozore.

Doduše, ostali smo uskraćeni za informaciju o tome na kojim lokacijama su vršena merenja količine štetnih supstanci, da bi se izrekao ovako samouveren zaključak. Valjda ne moramo biti ne znam kakvi eksperti u oblasti zaštite životne sredine pa da ne možemo i sami zaključiti koliko je besmislena ova izjava. Ne samo zato što je kontradiktorna, već i zbog činjenice da na deponiju u Vinči ne stiže strogo klasifikovan otpad među kojem nema, na primer plastike, ili sličnih materijala koji paljenjem sigurno ne bi emitovali kancerogene supstance u atmosferu. To što nadležne službe nisu u stanju da požar u blizini nuklearnog postrojenja ugase danima i nedeljama, dodatno urušava poverenje u njihov kredibilitet. Pojavili su se i navodi o tome da je cela situacija sa požarom deo predstave, kako bi se problem deponije u Vinči rešio privatno-javnim partnerstvom sa unapred poznatim pravnim licima. Niko više i ne dovodi u pitanje mogućnost takvog scenarija u zemlji sa postojećim nivoom korupcije i partokratije.

Ova situacija me je navela na razmišljanje o tome koliko ni ja sama nemam dovoljno informacija iz oblasti zaštite životne sredine. Sve dok se problem ne oseti najdirektnije, na sopstvenoj koži. Danima su stanovnici dunavskog priobalja upozoravali na požar, dim, gušenje. Ostalo je zabeleženo negde na marginama. Uostalom kao i slični bespomoćni krici povodom ekoloških incidenata širom Srbije. Dok ne dođe do nas, ne postoji. Samo što nam je percepcija pogrešna, jer svaka incidentna ekološka situacija ne ugrožava samo one najbliže. Naprotiv. Živimo, dišemo, jedemo i pijemo vodu svaki dan. O svemu što na to utiče, čak i kada ne dolazi iz našeg neposrednog okruženja imamo pravo da budemo informisani. Ali imamo i obavezu i odgovornost da nadležne prozivamo, reagujemo na nedogovorne izjave, tražimo akciju.

Valjda zato i ne čudi što su otpad, otpadne vode i vazduh tri najneuralgičnije tačke u okviru pregovararačkog procesa sa EU za poglavlje 27 koje se bavi upravo zaštitom životne sredine. Valjda se čak i najtvrđi euroskepcitici mogu složiti sa tim da, ako se proces pridruživanja evropskoj porodici ne iskoristi za rešavanje nagomilanih ekoloških problema, teško da će biti drugačije slične prilike. Čak i ako će pregovaračka pozicija države Srbije biti da, na primer, svi sistemi za prečišćavanje otpadnih voda postanu funkcionalni tamo negde oko 2040. godine. Nisam sigurna da bi azijske ili evroazijske “prijateljske” zemlje čak i pod tim uslovima zanimala ekološka situacija u Srbiji. A sasvim izvesno u toj oblasti ne bi Srbiji nudili čak ni kredite sa petogodišnjim grejs periodima. O bespovratnoj finansijskoj podršci sa njihove strane, izlišno je čak i maštati.