Višegradska grupa

Vajdica, a i praznična atmosfera, pa ne ide baš da se političarima zamera već prvog dana Nove godine. Progutaju se nekako tih dana sva ona njihova licemerna ponašanja u vezi sa implementacijom propisa koji se najdirektnije tiču dece i porodilja.

U Novu 2019. ušli smo sa novim standardima u tom smislu, takvim, da me je strah da razmišljam šta ćemo biti u prilici da gledamo 1. januara 2020. Meni je to sporno iz dva razloga.

Prvo, dosadašnja praksa diljem Srbije, godinama unazad, je bila da gradonačelnici posećuju prvojanuarske bebe u svojim gradovima. I kao što rekoh, na to smo nekako svi oguglali. I ono što je važno, uvek su se dešavale neko vreme nakon porođaja, nakon što je žena izvedena iz porođajne sale, malo se opasuljila i shvatila šta joj se desilo.

Srećom, nijedan od moja dva porođaja se nije odvijao u tom periodu godine. Oba puta sam se porodila u klinici u Višegradskoj, ovoj istoj koju je posetio predsednik države sa celom grupom, valjda nekih novogodišnjih patuljaka. Na oba porođaja je bio prisutan i otac moje dece. Kao i drugi, malobrojni roditelji, koji su se oduličili za taj koncept porođaja u Srbiji, oba puta smo to platili kao dodatnu uslugu, čini mi se po par hiljada dinara.

Dodatni uslov je bio da on mora imati uredne briseve grla i nosa. Obezbeđivanje dokaza o tome, morali smo dodatno da platimo, naravno, u privatnoj laboratoriji. Samom procedurom za prisustvo oca na porođajima u porodilištima u Srbiji baviću se nekom drugom prilikom. Ono što je sada važno jeste da neka pravila postoje i da ne može svako, kako mu padne na pamet, ili ako se u poslednji čas odluči, da uđe u porođajnu salu.

Ja mogu da razumem potrebu političara za pažnjom i fokusom javnosti. I mogu i da razumem da su bebe, deca, porodilje, večita inspiracija u tom smislu, lako i jeftino se skupi još malo poena. I nije Vučić to patentirao. Radili su to svi redom i pre njega. Prvojanuarske porodilje ove godine, uostalom, posetili su i Zoran Radojičić i Slavica Đukić-Dejanović, kao i brojni drugi gradonačelnici ili predsednici opština.

Nijedna od tih poseta nije privukla toliko pažnje, jer je manje-više realizovana na već uobičajeni način. Ostaje misterija da li se neko od članova i članica Vučićevog tima usprotivio ovoj vrsti PR-a. Ostaje da se nadamo da je možda neka od žena koje su imale iskustvo porođaja ipak rekla: aman, ljudi, stanite. Ili možda ne.

Vučić je ipak pomerio granice. Tu vrstu novogodišnjih aktivnosti, ipak nisu imali prethodni predsednici, kakve god druge gluposti u svojim mandatima da su radili. I to mu nije bilo dovoljno, pa je svoju posetu realizovao u porođajnoj sali. U tome mu je asistiralo ne samo osoblje klinike, već i ministar zdravlja lično.

Svi oni koji su odgovorni za gore opisane procedure koje se tiču prisustva oca porođajima. I onda treba da pričamo o poverenju u zdravstveni sistem? O poverenju u ljude koji su izigrali procedure koje su sami napravili, jer reči poptut ljudskog dostojanstva ili profesionalnog integriteta u njihovim rečnicima ne postoje?

Teško je posle svega što je sebi dopustio, o Zoranu Radojičiću pričati sa poštovanjem. O Zlatiboru Lončaru je dovoljno rečeno.Teško će to biti i u slučaju lekara iz uprave Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije koji su u svojoj kući dozvolili cirkus, snimanje tek rođene bebe i srozavanje dostojanstva žene koja je rodila novo biće. Druge žene koje su imali iskustvo porođaja u Srbiji sasvim sigurno razumeju ono što pišem. Pa čak i one koje su deo Vučićeve stranke.

Druga sporna stvar u vezi sa ovim jeste da se upadanje predsednika države u porođajnu salu desilo, gle simbolike, baš onda kada zaposlene porodilje u Srbiji, pored svih drugih briga i nedaća u vezi sa porođajem i dolaskom novog člana porodice na svet, imaju i još jednu. One koje novim Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom nisu zakinute za iznos, opterećene su čekanjem od 2-3 meseca, a možda i duže, svoje prve porodiljske naknade koju su pošteno zaradilestažom dužim od 18 meseci pre porođaja.

Iako je smisao izmena ovog zakona bio taj da se porodilje kroz direktnu isplatu od države, umesto od poslodavca, dodatno zaštite, u praksi smo dobili nešto sasvim drugo. Druga grupa zaposlenih porodilja, onih koje su radile kraće od 18 meseci, pored brige zbog čekanja isplate, razmišlja i o tome, koliko će, kada jednog dana legne na njihov račun, ta naknada i iznositi. 700, 800 ili 1000 dinara.

Brojne grupe žena su zbog ovog besmisla protestovale i zahtevale od Vlade i njenih ministara dostojanstvenije rešenje. Osim praznih obećanja i već dobro naučenih poštapalica o porodiljama koje varaju državu, ništa novo nismo čuli. I usred takve situacije, predsednik države spektakularno osvaja porodilište pri čemu se niko od silnih novinarskih ekipa koje su bile deo višegradske grupe, nije usudio da pita te iste žene koje su 1. januar dočekale uz novorođene bebe, kada su dobile poslednju platu.

Šta posle ovoga ostaje? Ženama koje su se odlučile da novi život donesu na svet u Srbiji, da budu strpljive ili da manjak novca u porodičnom budžetu nadokande beneficijama od članstva u Srpskoj naprednoj stranci. A nama svima da naredne novogodišnje noći čekamo direktan prenos porođaja kome će asistirati predsednik? Da vidimo fiskalne račune na kojima će pisati: prisustvo predsednika države porođaju? A zašto ne? Jednom kada pomerimo granicu, sledeća je samo nebo.

Srećna vam Nova godina u Srbiji.